Пише: Драгомир Анђелковић
Енглеска је већ у 17. веку успоставила своја упоришта на територији данашње Индије, али њено освајање тог и суседних простора постало је интензивно тек крајем 18. столећа. Но проћи ће још сто година док једним актом британског парламента не буде прецизно дефинисано шта се подразумева под појмом „Британска Индија”. Ту су биле уврштене, како територије данашње Индије, Пакистана, Бангладеша и Бурме којима је директно владао енглески гувернер (прозван због значаја вицекраљем), тако и области којима је посредно управљао.
Британци су тако јасно показали шта заправо мисле о више стотина номинално независних држава, којима су наизглед владали локални поглавари, а које су биле измешане са територијама под непосредном влашћу гувернера. За њих су то биле само колоније, иако их нису тако називали. У вези с њима употребљавана је кованица „суверенитет шаховске табле”. Другим речима, према лидерима тих земаља британски администратори протоколарно су се односили као да су суверена власт. У пракси су их третирали као пионе. Од њих се очекивало да извршавају наређења протектора, а ако то нису чинили на адекватан начин, онда су смењивани и на њихово место су довођени други чланови династије, спремнији да глуме „независност”.
На исти начин су неки западни центри моћи замислили и поратну Босну и Херцеговину. Она је у Дејтону дефинисана као демократска заједница два равноправна ентитета и три конститутивна народа. Високи представник је добио овлашћења да надгледа и подржава имплементацију мировног споразума, али не и да мења договорени уставни оквир. За то није имао ни одговарајуће полуге моћи. Међутим, крајем 1997. добио их је, иако на правно сумњив начин. Наравно, није речено да су опресивни механизми инсталирани ради промене Дејтона, већ напротив, у циљу његовог учвршћивања. Али једном кад их је добио, могао је да их злоупотребљава. То је и чинио као некадашњи британски колонијални гувернери у Индији, по моделу „суверенитета шаховске табле”.
Грађани БиХ ентитета и даље су бирали власт, али над њом се надвила челична рука самозваног страног господара. Она је уручивала наређења, притискала, смењивала, па и хапсила. Тако је око 70 овлашћења потврђених у Дејтону отето Републици Српској. Сарајево је ставило под своју контролу војску, обавештајне структуре, контролу границе, део пореских прихода и још много тога што му не припада. Политика високог представника и његове администрације (ОХР) свела се на наставак онога што је радио Алија Изетбеговић с намером да буде створена унитарна држава под контролом муслимана, у којој би Срби и Хрвати били обесправљене националне мањине. Само што се од краја 20. века то радило средствима мирнодопске агресије, а не оружјем, као што је неуспешно раније покушала сарајевска клика.
Логично је да се упитамо зашто западне структуре које раде за Сарајево речено нису покушале да наметну 1995? Одговор је прост: Срби су тада још били колико-толико сложни и организовани да бране своје виталне интересе. А НАТО не жели да излаже ризику сопствене снаге. Зато је у наредним годинама акценат стављен на изазивање сукоба између разних чинилаца у оквиру српских војних и политичких структура у РС, те њих и властодржаца у Србији. Брзо се показало да приступ завади па владај даје резултат. Српски одбрамбени потенцијали су били паралисани, а колонијални управници су отворено заиграли на музику Алије Изетбеговића и његових наследника.
Тако је било до 2006, када је Додик ојачао и преузео власт без потребе да се додворава странцима. Брзо после тога ушао је у конфронтацију с високим представником и успео је да га обузда. Није могао да покупи већ просуто млеко, али је онемогућио да се оно и даље излива на српску штету. То стање, уз сав бес оних који снују централизацију БиХ, остало је на снази до данас. Али да ли ће и убудуће бити тако? Очито је отпочела нова офанзива против РС. Намера је да Српска буде гурнута у вир унутрашњих сукоба, чиме би било омогућено дефинитивно анулирање дејтонског поретка. То немамо право да допустимо. Ни кад је реч о нашем народу у РС, ни нама у Србији. Легитимне политичке несугласице су једно, а било чије антинационално деловање, макар и посредно, сасвим је нешто друго.
Да оно не би кулминирало битно је што пре да се официјелна Бањалука и Београд усагласе око принципа на основу којих би се енергично деловало ради одбране изворне Републике Српске, те да онда они буду понуђени свим актерима на политичкој сцени с обе стране Дрине. Ти принципи морају да буду офанзивни, усмерени ка укидању колонијалне управе над БиХ. И око тога не сме да буде лично-партијског калкулисања. Ко то буде чинио јасно ће признати да је пуки експонент иностраних окупатора. У околностима кад су се скоро сви колонијални џепови Африке и Азије ослободили страног јарма, крајње је време да то учине и грађани РС, па и целе БиХ. То је колико национално, толико и демократско питање. Нико нема право да део европског простора третира као крунску колонију из мрачне епохе расизма и колонијализма.
Да ли је фабрика '’Застава оружје'’ на продају, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
