Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
„Животиње волите: њима је бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли божјој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг авај, скоро сваки од нас!“
Ово је део мудрости коју је у лик старца Зосима уписао Фјодор Михаилович Достојевски. Знам да се многи љубитељи плодова његовог бесмртног православног пера не слажу са овим, топлим али прилично неканонским записом. Знам да је и међу онима који ће на тај цитат потврдно климати главом огроман број људи који једноставно никада неће деловати по њему. Кажем да знам. Не судим. Ни сам понекад нисам на висини тог задатка...
Чини ми се прикладним да данас тако започнем. Тако сам јуче застао. Јуче је Ањи био четрнаести рођендан. Коначно сам јој завршити песму, написану , снимљену и објављену још на албуму „Одметник је одсутан“, 2019. године. Свим срцем хвала Салету и Влади, који су омогућили да Ивана Владовић предивно отпева рефрен. Баш онако како је и требало да буде. Жобла и ја смо били само шармантно неадекватни за ту мисију. Микс новог снимка се практично сам урадио. Остало је само да измонтирам видео. Зато сам од четвртка сваки слободан трен користио за монтажу. Кришом, да ме жена не провали. Нисам јој већ скоро две године ни пустио песму. Са спотом је тек не би емотивно поднела. Знам је, живимо заједно, много је готивим...
Опет, мени је нешто задало задатак којем сам се свим срцем предао. Нисам се могао зауставити док нисам завршио споменик „мисли и радости непомућеној“, споменик животу и љубави без услова. Не очекујем да сви то разумеју. Штавише, не очекујем да ико то разуме. Зато се и веселим свакој искреној похвали. Зато и соколим свакога кога је дело растужило. Зато и размишљам како има неке вајде и од силне модерне технологије: ето, на пример, споменик може да се слуша, било када и било где. Па пуштам сузе радоснице, чистим се. Славим. Заиста сам срећан што сам имао шансу да пређемо толики део пута заједно. Имам и још један јасан, нимало једноставан, циљ: да на земљи не оставим само „свој прљави траг“, како бих заслужио шансу да се сретнемо поново. На брду, у јуришу, на истој страни... Или на неком још узвишенијем месту...
Данас, док сам Немањи помагао око концепције виртуелног писменог задатка, на тему „Малог принца“ Антоана де Сант Егзеперија, сетио сам се те прелепе приче о кружном космичком и животном путовању до „захтевне руже“. Имао сам срећу да су нам наше „захтевне“ руже послате након што сам већ увидео бесмисао лучоноша, пијанаца, бирократа, царева, краљева и генерала, чуо лажљиве језике и осетио отровне уједе змија... Имао сам срећу да се не смуцам џабе по космосу. Јер длакаве руже не траже само окопавање и заливање. Треба то нахранити, напојити, шетати, лечити, скупљати длаке по стану и говна са улица... Треба много енергије и времена за то. Зато и дају много више од опојног мириса и заносног изгледа: љубавну топлоту непосредног додира и дубину захвалног погледа, која заиста безгрешно сведоче „мисао божју“.
Тренутно гледам нашу најновију Машу Блек роуз, док склупчана у перецу жмури на столици крај мене, и не могу да не завршим кружним рефреном споменика Ањи и свим чупавим ружама:
„...Божји дар, о ком радо ћу да певам
сваки дан. Док живим, да се сећам,
кад кроз крај нашим местима се шетам:
Увек пуна Љубави, без услова, ти била си...“
Нисам Фјодор Михаилович али и ја их, брате, баш волим.
Још једну Шкабову колумну можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
