Пише: Радисав Ристић, пуковник у пензији
Упозорење амбасадора Савезне Републике Немачке у Уједињеним нацијама да непризнавањем лажне републике Косово Србија пуца у сопствену ногу, наишло је диљем Србије на подсмех. Сигурно је, наиме, да никоме у Србији, изузимајући минорне острашћенике, не пада на памет да уважи упозорење Његове екселенције. То, међутим, не значи да званичници Србије у прошлости, нажалост и данас, нису били склони избегавању пуцања у ногу своје земље. Таквих примера има напретек, о чему необориво сведочи сијасет срамних чињеница. Током владавине ДОС-а, на пример, кад је о деградацији војске реч, били су веома честа појава.
У оквиру девастације Војске Србије, почев од владавине ДОС-а, све до 2012. године, када су досовци после парламентарних избора били принуђени да напусте кормило власти, у ногу Србије одзвањали су пуцњи и из јединачне и из рафалне паљбе. Државни званичници, посебно министри одбране, утркивали су се после петооктобарских збивања у наношењу удараца војсци од којих се, за време њихове владавине, неће опоравити. Један од заглушујућих пуцњева у ногу уследио је укидањем служења војног рока.
Погрешна политика у вези с професионализацијом војске довела је до смањења њеног оперативног дела. То, као и претходни пуцњеви у ногу, резултирали су чињеницом да су све земље у окружењу, кад је о војној сили реч, биле знатно супериорније од Србије. Хвалисања државних челника да је војна сила Србије једна од најјачих у региону била су више него смешна. Јер, да зло буде веће, чак и Заштитни корпус фантомске државе Косово, формиран у то време, био је на најбољем путу да се на лествици борбено способних оружаних састава нађе испред оружаних снага Србије. Војска, која се готово три месеца успешно супротстављала НАТО агресији, имајући наведено у виду, пробијена је „глоговим коцем”, Тиме се, нажалост, кад је о Војсци Србије реч, не ближе крају пуцњевима у ногу. Заглушујућа паљба уследила је десетковањем, расходовањем и уништењем ратне технике. Тенкови Т-55 свој борбени пут завршавали су на отпадима и, највећим делом, у смедеревској железари. Прича за себе је уништење, до последњег, лаког преносног система „стрела 2М”, којих је у саставу јединица било око 1.500. Сви до једног, уз надгледање амбасадора САД, уништени су на војном полигону у Никинцима. Тај ракетни систем, намењен борби против нисколетећих авиона и хеликоптера, посебно је познат по учинку у Вијетнаму, где је оборио више од 70 америчких летилица.
Уз наведене примере неопходно је истаћи и бесмислено прерано пензионисање великог броја старешинског кадра, углавном учесника борби против терористичке ОВК и злочиначке агресије НАТО-а. Многи од тих људи били су далеко од законитих година за одлазак у пензију, због чега је то коментарисано не као пуцањ у ногу, већ као ступање ногом на нагазну мину.
Кад је реч о пуцњима у сопствену ногу, није у неким случајевима имуна ни актуелна власт. Не ради се, на срећу, о војсци, која је релативно брзо прерасла у регионалну силу, али у области кадровске политике и коалиционих решења чула се „рафална паљба”. На истакнутим местима у издаваштву и медијима, а ево сада у парламенту и Влади Србије, обрели су се до јуче истакнути политичари, посланици, портпароли и ини чланови и симпатизери ДОС-а.
Ни прстом се није мрднуло да се ти људи и жене уклоне из редова владајуће номенклатуре. Симптоматично је, притом, да је у доста случајева реч о високо котираним особама у странкама и партијама, које су се дрвљем и камењем бацале на данас актуелну коалициону власт. Изгубљено је, изгледа, из вида да су, својевремено, неки од њих упућивали веома острашћене увреде челницима – данас водећим људима Републике Србије. Ти и такви бивши досовци, шепуре се данас са телевизијских екрана и бројних насловних и унутрашњих страница штампаних медија, представљајући се као најоданији сарадници оних које су, путем медија и током скупштинских заседања, вулгарно вређали.
Слични пуцњи у сопствену ногу чињени су и избором коалиционих партнера, међу којима и оних који су отворено, и раније и данас, деловали против унутрашње и спољашње политике земље. Један од тих „пуцњева” односи се на залагање коалиционог партнера да Србија уђе у НАТО, без обзира на чињеницу да је то супротно званичној политици о војној неутралности и већинском расположењу грађана Србије. Неприхватљива је и тврдња да већина грађана „не зна чињенице о НАТО-а”, мада је општепознато да је та алијанса, односећи људске животе и рушењем материјалних добара, учествовала у злочиначком бомбардовању. Представници тих коалиционих партнера седе, нажалост, и данас у скупштинским клупама.
Зашто је хрватски сценарио у Донбасу немогућ, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
