Пише: др Иван Пајовић
Структура политичке, а нарочито пословно-финансијске сцене у Русији, широј популацији у Србији углавном је непозната. Није тајна да је у нашој земљи често присутан осећај некритичке русофилије, богато зачињен специфичним култом личности усмереним према председнику Владимиру Путину, кога неки чак називају и „царем”. Немоћи и невоље које притискају српско друштво у очима таквих посматрача имају решење у „спасу из Русије”.
Опчињеност руском нуклеарном моћи пресликава се код лошег познаваоца опште ситуације на целокупно руско друштво и често се сматра да богатство руске територије, велика количина природних ресурса, по правилу подразумева и моћ саме државе.
Да ли је све то баш тако?
Стање економије Руске Федерације је веома комплексно питање за један краћи чланак, али постоје одређени илустративни примери који могу пружити одређену слику како се у тој држави управља финансијским институцијама, па онда извести и други критички закључци. Они могу радозналог истраживача одвести до мноштва сазнања, која, благо речено, могу да запрепасте.
Поставивши питање „Шта је то Сбербанк” и коме припада, уобичајено је добити одговор: то је државна и највећа комерцијална банка Русије, прави међународни финансијски мастодонт са милионима клијената. Она је увек на челу списка моћи руских банака, увек испред ВТБ, Газпромбанке, Националног клириншког центра, Россељхозбанке, Алфа Банке итд, које су практично финансијски патуљци у односу на њу. Она се налази увек у врху најјачих руских фирми по капитализацији, раме уз раме са Газпромом и Росњефтом. Штавише, 2017. године избила је по овом критеријуму на прво место, оставивши ова два гиганта иза себе. Према добити, њен рејтинг је такође висок, у последње три године је на четвртом месту, после Газпрома, Лукоила и Росњефта.
Текстове др Иван Пајовић мoжете пратити сваке недеље на Правди https://t.co/YmLm87CMxP
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 7, 2020
Међутим, велика грешка лежи у убеђењу људи да је у питању државна банка, пре свега зато што информације не црпе из званичних статистичких извештаја, већ искључиво из медија, који их доводе у заблуду скривајући истину са одређеним циљем. Готово да нема писаног и електронског медија у Русији који не представља Сбербанк као државну банку. Такве тврдње јављају се чак и на званичном сајту председника Русије. Дакле и сама власт свесно доводи народ у заблуду.
На званичном сајту Сбербанке постоји део менија под називом: Акционари и инвеститори, са подменијем: Структура акционарског капитала. Према датој структури Банк Росији (Централна банка) располаже са 50,0% +1 акцијом; правна лица-нерезиденти (другим речима – стране компаније или можда само једна) 45,64%; правна лица-резиденти (домаће фирме) 1,52% и физичка лица-инвеститори 2,84%. Пошто су последње две ставке практично безначајне, обратимо пажњу да прве две чине 95,64% власништва, с тим да се не треба заваравати како је Банк Росији под државном управом.
Погледајмо шта каже Устав Руске Федерације, члан 75, став 2:
„Заштита и обезбеђење курса рубље основна је улога Централне банке Руске Федерације, што она остварује независно од других органа државне власти”.
У Закону о централној банци, члан 1. пише такође да функције и пуномоћи банка остварује независно од других државних органа федералне власти. У члану 2. пише нешто још занимљивије: „Банк Росији има пуномоћ над располагањем, коришћењем и расподелом власништва Банка Росији, укључујући и златне резерве. Коришћење и оптерећивање обавезама речене имовине није допуштено без сагласности Банка Росији… Држава не одговара за обавезе Банка Росији, а Банк Росији за обавезе државе…”.
Шта је, дакле, у питању? Банк Росији заправо је приватна банка, која се не налази под контролом државе, већ испуњава директиве Међународног монетарног фонда (ММФ).
Када у јавност излазе информације типа: „Русија је ушла међу пет земаља са највећим златним резервама”, треба имати у виду да то злато не припада руској држави, нити се она тиме може користити – као што смо видели из горепоменутог члана 2. Закона о централној банци.
Да је централна банка независна и не одговара органима државне власти, не једном је изјаву дао и Владимир Путин „да она у складу са законом и општом светском праксом, као независна структура, није под контролом државе и делује искључиво самостално”. Још од 2000. године у јавности круже бајке о томе како Путин жели национализацију централне банке, међутим, његове изјаве говоре сасвим супротно, а конкретних дела нема.
Вратимо се на најјачу комерцијалну банку Русије – Сбербанк, и човека који њоме управља, Германа Грефа. О овом човеку постоје тешко доступне информације, боље речено информације које се плански скривају, а тичу се тога за кога овај човек заправо ради.
Какве односе има са америчким холдингом JP Morgan Chase, „тешким” око 2,5 трилиона долара? Одавно кружи прича да је Греф члан међународног савета ове корпорације, али доказ о томе је јако тешко наћи. Међутим, на званичном сајту JP Morgan joш од 2012. године може се наћи његово име међу члановима међународног савета.
Исти подаци постоје и за 2017. годину на истом сајту, додуше на турском језику. На сајту Сбербанке овакве информације не постоје. Таква се информација, наравно, не може наћи ни на Википедији. А и како би? Она би пољуљала веровање у бајку да је Сбербанк државна установа.
За какве је то заслуге страном холдингу Греф постао члан њиховог међународног савета? Врло вероватно јер холдинг поседује оних 45, 64% власништва Сбербанке, тј. око половине. Међутим, Греф као главни менаџер утиче и на преостали пакет акција, тако да је моћ управљања овом финансијском установом потпуно у његовим рукама. Да... али – у чијим је рукама он?
Међутим, није Сбербанк јединствен случај проблематичног власништва и управљања, већ и друге велике водеће компаније, пре свега из сфере енергетике, као нпр. Газпром и Росњефт. На светлост дана излази да се пред јавност износе препариране информације, које не одговарају чињеничном стању.
Све ово речено само је смерница радозналима за даља истраживања у правцу разумевања стања економије и финансија једне веома комплексне државе и њеног очигледно проблематичног управљања националним ресурсима.
Просек зарада у Русији је са око 600 долара у прошлој години кренуо да опада са кризом коју је изазвао недавни нагли пад цене нафте. У овој земљи просечан грађанин живи на егзистенцијалном минимуму, упркос необично великим природним, а нарочито енергетским ресурсима које ова земља поседује. Без икакве сумње – то је велики парадокс.
Зашто је то тако? Одговор није једноставан нити једнозначан. Један од њих, веома важан, лежи у принципу управљања економско-финансијским сектором, како је то у овом чланку описано. Другим речима – руским новцем не управљају Руси.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 14, 2020
Извор: Правда
