Пише: Бошко Јакшић
Александар Вучић недавно је готово извињавајућим тоном признао да је погрешио: није украо 700 милиона евра, већ 619. „Имамо доказе”.
За разлику од председника, не поседујем никакве доказе о крађи Драгана Ђиласа, али пошто могу да претпоставим да он до њих, доказа, свакако може да дође, онда се намећу питања:
Зашто се ништа не предузима?
Зашто републичка тужитељка не поступа?
Зашто председник и власт шире оптужбе које нису доказане? О томе да ли је неко „лопов” одлучује суд, а не политичари.
Вучић је ко зна колико пута тврдио да је упознат са финансијским пословањем четири Ђиласове компаније које су, тврди, у девет година до 2019. оствариле пословни приход од инкриминисаних 619 милиона евра – што је импозантна сума за једног „продавца магле”, како председника Странке слободе и правде назива Горан Весић, апсолутни рекордер у фреквенцији блаћења Ђиласа по минуту.
Вучић је пресретан када се овде појави неки страни инвеститор са 30 милиона евра, а пропушта да утврди како је нестало 619 милиона евра. Државни буџет би се обрадовао када би се вратила барем половина тог новца „покраденог од грађана Србије”.
Зна председник да је „приход” једно а „украдено” друго, али згодније је да јавности тајкуна Ђиласа прикаже као „лопова”. Тим пре, а ваљда и искључиво, зато што је Ђилас лидер опозиционе странке.
Ђилас је временом постао персонификација свих зала „жуте банде”, поштапалица сваком каријерном напредњаку, симбол „лоповске Србије” која је земљу довела на ивицу банкрота и хаоса, да би садашње власти учиниле тај одлучан корак унапред.
Некада је, септембра 2013, тадашњи вицепремијер и лидер СНС-а одговарао на оптужбе тадашњег градоначелника Београда и председника Демократске странке речима да нема времена да се бави „бесмислицама беспослених људи”.
Клеветнички начин обрачуна са политичким ривалом сада је махом препустио својим статистима. Директива је да га не испуштају из вида. Да би све деловало уверљивије, треба придружити и Драгана Шолака, моћног медијског магната чије телевизије загорчавају властима уживање у Златном добу. Потом и Ђиласовог брата Гојка.
Нема тог напредњака или њима блиског ко се није опробао на Ђиласу. Он је „украс” реторичких вештина Марије Обрадовић, Ирене Вујовић, Александра Мартиновића, Владимира Орлића или Марјана Ристичевића.
Министар здравља оптужује да се Ђилас уграђивао у послове у здравству, да је зарађивао на болеснима. Какав контраст у поређењу са херкуловским напорима председника да сачува здравље народа!
Посланици у скупштини правдају дневнице устремљујући се на омиљеног коловођу „профитерске банде”, а јуноше СНС-а су по завршетку партијске вечерње школе добро научили да реже на једно презиме.
Медијски послушници ревносно кевћу пошто милиони грађана треба да знају да је Ђилас „лопов”. Режимски таблоиди и телевизије свакодневно бомбардују утерујући људима „истину” у главу – заборављајући како је тај модел прошао пре две деценије.
Свакој власти је лакше када идентификује дежурног кривца коме ће укњижити сва непочинства злочесте прошлости јер тако себе представља као спасиоца земље коју су претходници увели у Дантеов девети круг пакла. Треба име и презиме.
Пре неког времена то је био Мирослав Мишковић. Послужио је као повод одлучног разрачуна са тајкунима и корупцијом на којој је Вучић почео да гради каријеру и представља себе као месију кога је Србија коначно дочекала.
И шта би? Од стотина милиона евра за које је Мишковић био оптужен, остаде нека тричарија од пара, а ни за њих нема доказа да су украдене, проневерене и утајене. Власт се, без аргумената, уплела у случај из кога не зна како да изађе. Да призна грешку неће. Да добије процес не може. Моли бога да оптужени оде на онај свет и да се случај затвори.
Тако и са Ђиласом. „Имамо доказе”, понавља председник државе, што је ехо речи његовог некадашњег коалиционог партнера Слободана Милошевића који је испред скупштине узвикнуо „хапсићемо” – да би се касније испоставило да је лишавање слободе Азема Власија била катастрофална грешка.
Биће да Вучић оба ова случаја добро памти. Неће да се залеће, али не обуставља кампању. Не предузима ништа да Ђилас постане предмет обраде надлежних органа, да се отвори истрага, да ако треба буде суђен и затворен. То је посао независног судства, желео би да верујемо.
Количина Ђиласа по глави становника Србије постаје неиздржљива, а и психијатар лаик би закључио да се газда нешто унервозио. Можда страхује да „Ђилас, Ђилас” све мање пали као ономад „Мишковић, Мишковић”. Чуди ме да му саветници не кажу да или прекине са пуцњима у празно – тачније себи у ноге – који уносе конфузију у народ, или да предузме мере које су му на располагању. А тим мерама је небо граница.
Председник би требало да помогне да Ђилас изађе пред лице правде, али страх од покретања поступка је страх да у недостатку доказа не би било пресуде. Испоставља се да постоји ризик да чак и политизирани правосудни систем није у стању да испуни жељу власти. Зато је лагодније обрачунавати се са Ђиласом у сали скупштине или хаубичким ударима таблоида. Ефикасније је свакодневно блатити.
Време је да напредњаци већ једном обуставе баражну паљбу без доказа и да са политичким ривалом почну да комуницирају како пристаје цивилизованој демократској земљи.
Може ли ова ствар да се заврши по кратком поступку па да сви наставимо да живимо колико-толико нормално: Ђилас у апсу или на слободи, Вучић срећан и растерећен кошмара који га прогања или пред судијом због лажне клевете, а сви ми ослобођени прљаве кампање.
О бунту једног грађанина Србије прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
