Пише: др Иван Пајовић
Поред великог таласа поскупљења који је запљуснуо грађане Србије последњег месеца 2020. године, још једна ставка у буџету сваког грађанина који има текући рачун у банци биће скупља у следећој години од 15% до 60%. У питању је одржавање текућих рачуна које грађани морају да имају, јер преко њих примају зараде и пензије. Осим ове услуге, повећане су цене СМС обавештења, коришћења банкомата и тд. Процене говоре да ће грађани одржавање рачуна плаћати просечно око 2.300 динара годишње, а у неким случајевима и знатно више.
Број запослених у Србији је око 2.200.000, а пензионера око 1.700.000, укупно 3.900.000 људи са текућим рачуном, с тим да би то био минималан број, јер текући рачун поседују и друге категорије становништва. Процењује се да ће просечна цена одржавања текућег рачуна после овог поскупљења бити око 2.300 динара годишње, а у неким случајевима и више. Уколико помножимо минимални број текућих рачуна са просечном ценом одржавања, долазимо до своте од 8.970.000.000 динара годишње, тојест више од 76 милиона евра које грађани Србије сваке године поклоне комерцијалним банкама за услугу која практично и не постоји, јер је по аутоматизму врше рачунарски алгоритми. Ова свота је, разуме се, знатно виша, ако се узме у обзир да је број текућих рачуна ипак већи од овде обрачунатог, а такође присутне су и друге пратеће услуге банака. Једна од најпапренијих „услуга” представља задуживање такозваним дозвољеним минусом, на који се обрачунава астрономска камата од 30 до 40%. Другим речима, приморани да своје плате и пензије примају преко рачуна банака које су претежно у страном власништву, српски грађани плаћају специфичан вид парапореза страном банкарском фактору, а да заузврат практично не добијају ништа. Комерцијалне банке самостално одлучују о цени својих услуга и нису у обавези да унапред достављају Народној банци обавештење о променама тарифа за услуге које плаћају клијенти, већ су о томе дужне само да известе клијента најмање два месеца раније.
На српском тржишту послује 26 банака, 14 платних институција и две институције електронског новца. После продаје 83% државних акција Комерцијалне банке (која је покривала читавих 11% банкарског тржишта и била трећа по учешћу на њему) Новој љубљанској банци, у структури банкарског сектора Србије 20 банака је у већинском страном власништву, три у власништву Републике Србије, а то су Банка Поштанска штедионица, МТС банка и Српска банка, а три банке су у власништву домаћих приватних лица. Очигледна је предоминација страног банкарског фактора у односу на домаћи, који је са продајом Комерцијалне банке знатно ослабио. Према подацима Народне банке, на тржишту су најјаче Интеза и Уникредит банка, које држе око 27% банкарског тржишта. Иста институција даје податке са краја 2019. године који говоре да је учешће банака са страним капиталом износило 75,7 %. Са продајом Комерцијалне банке и њеног учешћа са око 11%, учешће страних банака попело се на око 87%.
Према изјавама Народне банке, промене на банкарском тржишту догађају се по доктринарно прихваћеним тржишним принципима. Међутим, стручној јавности је познато да је Комерцијална банка продата страном фактору по споразуму (или „споразуму”) са Међународним монетарним фондом.
После петооктобарских промена банке су почеле да ничу као печурке после кише – у кратком периоду појавило се око 80 банака. Под притиском страног (тј. америчког) фактора уследило је 2002. године увођење стечаја у четири велике државне банке: Београдске банке, Беобанке, Југобанке, Инвестбанке, а све под изговором да толико лоше послују да могу угрозити привреду. Такође, исте године укинут је Завод за обрачун и плаћање (ЗОП), (наследник Службе за платни промет и Службе друштвеног књиговодства), чиме је држава изгубила могућност да прати кретање новца предузећа унутар земље и ван ње, спречава пореску евазију и корупцију. И не само то, већ се одрекла великих прихода од финансијских трансакција, које су препуштене комерцијалним банкама. Саме банке нису биле ни довољно стручне ни заинтересоване да бележе и прате токове новца, јер би ефикасним надзором губиле клијенте. На овај начин потпуно је уништено домаће финансијско тржиште. Очигледно је да су те мере предузете како би се смишљено отворио простор за улазак страног банкарског капитала, који, како се по подацима види, данас у огромном проценту преовлађује у Србији.
Државним банкама у току деведесетих година може се ставити на терет мораторијум на подизање девизне штедње (тзв. стара девизна штедња) као и злоупотребе ондашњих функционера власти, који су користили екстра-привилегију да купују девизе по званичном курсу банака који је био вишеструко нижи од тзв. уличног курса намењеног становништву, а такође су узимали повољне динарске кредите које нису реално отплаћивали, јер их је временом прогутала инфлација. У питању су биле и друге врсте малверзација. Али, упркос томе, ниједна земља из таквих или сличних шпекулативних разлога не уништава своје банке. Пример је Америка у доба економске кризе из 2008. године: уклоњен је менаџмент банака које су лоше пословале и у њих је упумпала државни новац, спасивши их од банкрота.
Банке у Србији бележе рекордне добити. У 2018. години приходовале су преко 500 милиона евра, а у 2019. години процењује се да су достигле рекордних 700 милиона евра. То је новац прикупљен на банкарском тржишту од нашег народа, а њиме по свом нахођењу располаже страни фактор и ако жели, може га изнети из земље. Од пословања ових банака наша земља трпи штету, упркос званичним убеђивањима да су те банке ослонац, кредитор наше привреде. Њихов циљ је искључиво профит, њих српска привреда не занима.
Привреди Србије неопходна је домаћа инвестициона банка која би давала подстрек домаћој привреди и њеном развоју и чији превасходни циљ не би био профит и само профит, што је случај са свим страним банкама. Кључно је да новац између банака и привреде циркулише у нашој земљи, а не да се износи из ње.
Остале текстове др Ивана Пајовића можете читати у нашој рубрици СТАВ.
Извор: Правда
