Глобална унутарцрквена криза најјачи је спољни изазов са којим се покојни патријарх Иринеј суочио током деценије на трону поглавара Српске цркве.

Српска патријаршија под Иринејевим предстојатељством, свесна свих ових аспеката, опасности и могућих последица политике два центра православне моћи - Москве и Цариграда - није бежала од овог проблема. Штавише, у неколико наврата била је фактор јединства и мирења великих црквених сила. Патријарх Иринеј уложио је све своје снаге у потрагу, не само за путем "несврстаности" СПЦ у глобалном сукобу, него и у медијацију завађених страна. Он је тиме наставио путем свог претходника патријарха Павла, који је у својој смерности и молитвености проналазио и снагу да утиче на глобални православни поредак.

Њему својствен, дух мира, дијалога и компромиса патријарх Иринеј покушао је да унесе и у Сабор православних цркава одржан на Криту 2016. године. Овај скуп, замишљен као "велики" "свеправославни" и "васељенски" показао је све шупљине и неслагања који постоје међу најутицајнијим помесним патријаршијама. Сабрање на чијој се припреми радило више од пола века, од 1968. до 2016, међутим, није дало очекиване плодове.

Црквеној конференцији одржаној од 18. до 27. јуна у Православној академији у граду Хања на Криту присуствовале су високе делегације предвођене поглаварима десет, од укупно 14 православних цркава. Учешће на сабору отказале су Московска и Антиохијска патријаршија, као и Бугарска и Грузијска православна црква.

Бугарска црква имала је замерке на предсаборске документе, недостатак важних тема у агенди заседања, али и на распоред седења и организацију гласања на Сабору. Антиохијска патријаршија је изразила незадовољство због изјаве васељенског патријарха Вартоломеја, који је предложио да се о евентуалном помирењу Антиохијске и Јерусалимске патријаршије разговара после заседања на Криту. Два древна центра православља годинама се споре око црквене јурисдикције у Катару.

Грузијска црква, опет, тражила је измену одређених предсаборских докумената, посебно документа под називом "Односи православне цркве са осталим хришћанским светом" сматрајући да садржи догматске, канонске и терминолошке нетачности.

Руска православна црква, имајући у виду све ове примедбе, изнела је захтев да васељенски патријарх Вартоломеј одложи Сабор како би се разлике наведене као разлог одбијања учешћа решиле, па тек онда приступило припреми састанка.

Суштина одбијања присуства овом догађају, међутим, сложенија је и задире у прошлост, али и изузетно сложене односе међу помесним црквама. Српску патријаршију све то довело је у деликатан положај да бира да ли ће учествовати у раду Сабора, при чему је свако сврставање носило и одређене консеквенце.

Одлука свакако није била само техничка или протоколарна, већ је у њој учитавана подршка групи цркава које су изабрале учешће, односно онима које су се определиле за бојкот.

Највеће препрека успеху великог сабрања православних хришћана су сложени односи између два блока цркава. Прву групу чиниле су и тада, као и данас, такозване "јелинске" цркве окупљене око Васељенске патријаршије и Атинске архиепископије, чији су поједини интереси супротстављени такозваном словенском блоку чији је стуб у Москви.

Ове групе црква имају су начелну сагласност око већине питања која би се нашла на Сабору, осим око две тачке. Највећи јаз постојао је око питања диптиха (редоследа) православних цркава, с обзиром на то да Москва и Цариград поједине цркве различито рангирају. Други велики проблем је број цркава, будући да постоје заједнице у православљу на које се различито гледа.

Дипломатска мисија Српске Цркве

Разлике у ставовима које су се између Цариграда и Москве откриле током припреме Сабора на Криту биле су предубоке за "васељенски" карактер амбициозно заказаног сабрања. Без обзира на то, српска делегација на маргинама заседања уложила је највише напоре у приближавању становишта два духовна центра православља. Добра, посредничка и помиритељска намера патријарха Иринеја препозната је и у Руској и у Васељенској патријаршији. Њихов пут разлаза, међутим, настављен је и у годинама које ће уследити. Озваничен је почетком прошле године издавањем томоса о аутокефаклности такозваној Украјинској цркви.

Споран статус и даље имају пре свега Финска, Естонска, Америчка, Јапанска и Кинеска православна црква, а у новије време и Украјинска црква. За део православља оне су аутокефалне (потпуно самосталне), док им друге признају статус тек - аутономних.

Диптих и статуси цркава били су, међутим, само део тема за разговор ортодоксних цркава. У кругу деликатних питања значајних за будућност православне васељене била су и секуларизација, положај православаца на муслиманском истоку, односи са Римокатоличком црквом, као и питање календара, заједничког слављења празника, православне дијаспоре...

Српска црква позната је по неговању истински добрих односа и са Цариградом, који се сматра "пупком" православља, али и са Руском црквом. Иако су је многи видели у друштву "јелинских" цркава, Српска патријаршија веома је држала до духовног вођства "трећег Рима" - Москве.

Патријарх Иринеј, заједно са архијерејима, после дужег промишљања, донео је почетком јула, у јеку отвореног сукоба два блока, мудру и далекосежну одлуку - Српска патријаршија путоваће на Крит. И не само то: употребиће свој ауторитет и утицај да посредује међу два црквена блока како би заказани Сабор испунио задатак са којим је сазван.

- Позивам све цркве које нису присутне да се одазову на позив и учествују у раду овог значајног Сабора - обратио се патријарх Иринеј православној васељени уочи почетка радног дела скупа. - Није касно да нам се браћа предстојатељи придруже у саборном служењу Литургије на празник Силаска Светога Духа на апостоле - Педесетницу

Окосница платформе са којом је делегација од 24 члана Српске патријаршије отпутовала на Крит садржана је у ставу да проблеми и питања не само СПЦ него и оних "најсветијих цркава које су отказале своје учешће на Сабору", морају бити разматрани на Криту.

- Свети и велики сабор треба да траје док се сва питања не размотре и он не може бити талац унапред срочених и октроисаних правилника - образложио је Иринеј јуна 2016. године. - Јер тек са пуним консензусом Сабор се може сматрати светим и великим. Коначно, наша црква инсистира на томе да сабрање на острву Криту буде почетак саборског процеса, да се постављена питања решавају у његовом току, а у духу саборно-васељенског предања цркве Христове.

Стотине страних плаћеника приступиле терористима! Више о томе ОВДЕ.

Извор: Вечерње Новости