Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Екипу јутјуб канала „Изазови авантуру“ смо покупили на договореној пумпи. Прешао сам код њих у аутомобил. Остатак пута нисам зачепио. Углавном сам оправдано хвалио брата Далибора и призивао сећања на ход части по Алпима.
На паркингу испред, актуелним епидемиолошким мерама до понедељка замандаљеног, ресторана „Балашевић“ нас је дочекала респектабилна маглуштина. Од тог тренутка, током целог успона, до поновног окупљања на истом месту, нисам престао да вртим (углавном у глави, местимично на глас) рефрен Рудине песме „Густа магла“. Озбиљан реп хит и још озбиљнији етно оригинал.
Време и расположење ванредно бројне експедиције беху савршени. Темпо пењања је био толико спор да сам се, током једног од ванредно бројних одмора, уплашио да ћу заспати. Но, морам одати признање сниматељима и бројним дебитантима у УТС редовима (међу којима је било доста девојака, чак и један петнаестогодишњак). Без обзира на све, Ртањ никако није удобан избор за први ноћни успон на зимску планину. Заслужен аплауз за дискретне хероје и њихове мале подвиге. Баш лепо вече и дивно јутро. Дружење у природи, уз стварање емисије-сведочанства; смрзнутим прстима неухватљив излазак Сунца - „као гиф“ кроз облаке и таласе магле на вечито ветровима шибаном Шиљку; лаган силазак на лаган ко-шта-има-у-штеку доручак... Истина је да смо се сви потајно надали да „Балашевић“ воде ковидодметници, спремни да планинарима намерницима ипак пруже заветрину за пресвлачење, уз порцију гибанице и домаћег киселог млека. Небитно... Традиционални суботњи бурек код „Трпковића“ је уследио само пар сати (полупрекљуцаних на сувозачком) касније.
Недеља се наставила у „сваки дан ми је рођендан“ маниру. Наследник на дружењу код најбољег ортака. Кристофер Нолан покидо „Тенет“. Супруга и ја се вратили назад у дане, што би рекли афро амерички рецитатори. Пси били релативно кооперативни. И онда око пет поподне... Мрак, мрак... Другар ми шаље неке старе Џејеве снимке. Упадам на мрежу и читам зашто... Уз дужно поштовање према свим заслужним, вредним и креативним покојницима, ја стварно нисам тип који редовно пушта сузе на вести о одласцима јавих личности. Нек су им душе спокојне и слава вечна. Али у последњих пар месеци се већ други пут десило да осетим као да је отишао неко близак.
Недавно ме је вест о смрти митрополита Амфилохија затекла у мантији – костиму на снимању филма „Абракадабра“. Осетио сам се прво недостојно, затим тужно. Био сам се баш радовао поновном сусрету уживо са мудрим Ђедом... Тада сам одбацио суморни ток мисли, једноставним и суштинским уверењем да га је Отац, након обављене историјске мисије, заслужено позвао себи. Радовао сам се због њега и за њега. Остао је само жал за нас без њега...
Те, пророчки опеване, недеље сам поново осетио сличну тугу. Пред затвореним очима су биле слике легендарног комшије који се, излазећи из „Дорћола“ или „Оскара“, редовно спушта у чучањ и загрљај, да присутнима хвали „најбоље и најлепше керове у крају“, Меду и Ању. Још од кад сам, на Бјелогрлићев позив и Лошину музику, са Жаретом из С.А.Р.С.-а снимио демо песме коју је заједно требало да снимимо за „Роде“, надао сам се и музичкој сарадњи са братом... Онда сам се сетио да је до те сарадње на крају и дошло. Пустио сам „Децу среће“ и поново са поносом слушао како је покидао Огијев текст. Наш синдикални брат је написао речи последње Џејеве песме! А као што лепо написа Далибор, беше то истински Јеванђељски човек. Доносилац радосних вести, чак и кад стихови беху тужни, колико и време и место на ком су створени. Полако се оформила слика легенде која мази Ању, док га брат Синан песмом зове назад, за карираним столњаком украшен, кафански сто да, у директном преносу, гледају нове Марадонине мајсторије. И док камера прелази преко ложе, у којој Фидел и Че диме кубанке, док страствено бодре саборца, за суседним столом Малком Јанг почиње гитарски увод у „Удара грома“... Без много оклевања, Нан-Си и Џеки у глас крећу: „Мрак, мрак...“
Поново сам се радовао због њих и за њих. Остао је само жал за нас без њих... Али , како надахнуто рече отац Гојко: „Са сваке стране чујемо неку вјест да остајемо без најбољих. Али је Бог управо тако уредио да, остајући без најбољих, ми, најтужнији и најрањенији, морамо бити најбољи.“ Ни физички ситнијег брата из краја, ни веће празнине који ми, тужни и рањени, треба да попунимо. Зато нећемо умрети, још ћемо волети, макар негде у Сибиру!
Вучић добија шамар за шамаром! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
