Лидер Покрета социјалиста говорио је о пријатељству са руским министром Сергејем Шојгуом, али и са Александром Вучићем. Вулин је причао и о сукобу који су он и Вучић имали са Жандармеријом, о данима које је провео у затвору, али и од неким опозиционарима који вређање и мржњу славе као врхунац демократије.
Имали сте бурну каријеру, па сте због неких ставова били и у затвору.
- Бранио сам уставно право Веселина Шљиванчанина да га не изруче Хагу, слали су на нас Жандармерију. Тукли смо се два дана. Дошао је и Вучић, богами, није остао дужан Жандармерији. Било је ту свега. После тога сам одмах ухапшен. Није било расправе у медијима, нису се оглашавали борци за људска права, репортери без граница, ЕУ комисија.. Нисам ја као ови велики опозиционари кој говоре о диктаторском режиму, а не могу да наброје један сат затвора. Могао бих недеље да им набројим. Није ми било лепо, али сам морао да прођем и батине и самицу и штрајк глађу и затвор.
Памтим да ми је човек који ме је у полицији фотографисао за досије рекао: "Немој се секирати, ко није прошао кроз ову радњу, тај у српској политици ништа не значи."
Одмах сте започели штрајк глађу. Зашто?
- То је био омиљени трик досоваца, држе вас што дуже у подруму и одуговлаче са изласком пред судију јер тада морају или да вас пошаљу у истрагу или ослободе. Два дана је то трајало, нисам узимао ни храну ни воду, на крају су убрзали и извели ме пред судију. Док сам чекао у ћелији да ме изведу пред истражног, напољу су се чуле демонстрације, славила се победа ватерполиста, али се није заборавило ни изручење. Било ми је много жао што нисам с њима, али зато су ме и хапсили јер су знали да ћу поново повести протест. Судија ми изрекне притвор и у четири ујутру ме уводе у истражни затвор. Кажем чувару: "Ја нисам криминалац, нећу да идем у ћелију с њима, ја сам политички затвореник." А он мени одговори: "Друже Вулин, знамо ми ко је нама дошао, нису овде сви криминалци." А да ли сте о томе у то време могли да читате, да ли је моје хапшење била вест? Не! Нас су у тишини давили. Није било Европске уније да се распита шта се то дешава, шта је са демократијом.
Знате ли да вам преко Твитера поручују да треба да се спремите, да вас после промене власти чека затвор?
- Анонимност на Твитеру је ослободила оно најгоре у човеку, нико не покушава да буде бољи, већ се ослобађа оно најгоре из човека. Борим се да се закон промени да по друштвеним мрежама сви будемо под именом и презименом ако већ хоћеш да делиш интиму. Ја немам ништа на друштвеним мрежама, имам само мејл и то сам једва научио да користим. Па кад ставиш своју слику и своје име и напишеш: "Дабогда ти се деца, Александре Вучићу, распала од леукемије", нека твоје дете то прочита. Ваљда писац стоји иза својих речи, хоће да их потпише, да се похвали својој деци, својим пријатељима и родитељима како је рекао нешто велико и паметно. Разумем ја мржњу досоваца коју бљују по мрежама и у праву су, ја сам њихов искрени и непроменљиви противник. Ја сам у затвор ишао због идеја и ишао бих опет. И зато сам и у затвору био слободан. Они то никада нису били, увек су служили и служиће странце.
Неке друге министре често прозивају због скупе гардеробе. Шта је најскупље што ви имате у ормару?
- Нисам ја тај, ја сам онај кога нападају због униформе. У једном листу су објавили фотографију мене у црном оделу, црној кравати и црној кошуљи. Написали су да се облачим лоше, као са пијаце, јефтино, а онда су неколико дана касније пустили исту фотографију и написали да је скупо одело и одакле ми паре за њега. Па чекајте, шта је од тога. Најлепше се осећам у фармерицама или униформи.
И због тога сте често имали проблеме?
- О мојој одећи се расправљало и у Бриселу. Знао сам да ће тако бити и то сам намерно радио. Носио сам униформу наших полицијских јединица. Срби су волели да виде ознаку своје земље, а Шиптари су се стално жалили и кукали како им то руши државу. Много времена сам им одузео на расправе о томе и често их склањао од битнијих ствари. Слична ситуација је и са листом Српска. Тражио сам да се листа зове Србија. Знао сам да то неће дозволити, али неће спречити да се зове Српска јер не могу све да одбију. Е тако и ово. Намерно сам ишао у униформи, посебно на југ, где нас је спроводила косовска полиција, а онда са нашим народом под српским ознакама, много је то сметало и Европљанима и Шиптарима.
И због тога су вас приводили?
- Не званично, али обично би нашли неки разлог, промена кретања, нека изјава и слично. Све то иде у рок службе.
Забрањен вам је одлазак на Космет?
- Да, Шиптари, као и Хрвати, непогрешиво знају ко су им противници и ко ради за добро Срба, зато су ми Хрвати забранили да дођем у Јасеновац. Не смета усташама што ја хоћу да дођем у Јасеновац, већ им смета што нисам остао тамо, заувек, то им је услован рефлекс на речи Србин и Јасеновац.
Кајете ли се због нечега?
- Не кајем се због оног шта сам урадио, само због оног што нисам. Тамо где сам грешио, знате у мом селу кажу: "Сам пао, сам се убио." Грешке су ме научиле нечему. Било их је много, али сам захваљујући њима постао бољи човек.
Говорили смо о деведесетим, па логично питање је да ли сте упознали Аркана или Легију?
- Аркана јесам. Водио је Странку српског јединства, био је посланик. Пре њега упознао сам његову супругу Цецу. Мој кум Жељко Митровић је познавао Цецу, па је био неки догађај на Пинку и онда сам ту упознао и Аркана. Тад, кад сам се упознао с њим, никада не бих рекао да је тај човек нешто много опасан. Деловао је врло пристојно и тако се и понашао, учтиво и са поштовањем према свима. Отац му је био официр, па је говорио да је од њега наследио дисциплину.
А Легију и Ђинђића?
- Легију нисам. Ђинђића врло површно. У то време волео сам да излазим у "Клуб књижевника", тамо имао свако своје место, знало се шта ко једе, пије, који конобар вас послужује. Особље је бирало госте... Клуб је тада био као црква у средњем веку, свето тло у које се не уноси оружје и свађе.
Ђинђић вам је био политички противник, али нисте ликовали када је убијен.
- То је трагедија која је оставила дубок траг у нашем друштву, не бих разумео радост због његове смрти, као што нисам могао да разумем људе који су пуштали балоне радости на сахрани Слободана Милошевића. Не могу да разумем да истим аргументима правдате радост на сахрани Слободана Милошевића и тугу на сахрани Зорана Ђинђића. И сад кажете слобода је да се на насловној страни објави да нишаните Александра Вучића и то је у реду, а замислите да је било ко објавио Ђинђића са снајпером или било кога из ДС на нишану снајпера. Па с првом би се небо отворило, па то се не ради. У мом селу кажу: "У кући обешеног се не прича о конопцу", али ето све је дозвољено ако хоћете да увредите Вучића. Може, може, то је мерило демократичности у нашој земљи, колико мрзите Вучића толико сте елита, толики сте демократа.
На питање хоће ли Трампов изасланик Ричард Гренел успети да реши косовски чвор, министар одбране је одговорио:
- Не! Не може ни он ни нико други. То може да реши српски народ и могу да га реше Шиптари. То могу само народи. Сједињене Америчке Државе хоће да покажу да су способније од Европске уније и да могу да реше проблеме које не може ЕУ, а за шта је у првом реду крива ЕУ. Бриселски споразум, који је потписан под покровитељством ЕУ, није поштован и за то нико није крив, нико није одговоран. После тога, тешко је имати кредибилитет успешног преговарача. Допуштајући Шиптарима да некажњено крше споразум који су потписали, ЕУ је изгубила ауторитет и утицај, и Америка сада користи тај простор. Шиптари цене само моћ, зато се тако презриво и са непоштовањем односе према ЕУ. Нису их казнили и сада им то враћају.
Вучић каже да му се свиђала холивудска глумица и да је имао 50 одсто шансу да буде с њом. Других 50 је зависило од ње. Како ви стојите с процентима када су у питању глумице из Холивуда?
- Код мене је тај проценат бољи. Чак 75 одсто. Овако: 25 одсто ја хоћу, 25 посто ја могу, 25 одсто она може, е само остаје да она хоће.
А ко је та глумица?
- Кад сам био млад, то је из неког разлога била Клаудија Шифер, а сад моја супруга Наташа, она је моја холивудска глумица. А ја сам, као што видите, тешки папучић, ваљда је лакше када то одмах признате и прихватите.
Са Вучићем сте пријатељ деценијама. Како сте се упознали?
- Александар и ја смо се упознали на Студију Б. Баш код Оље Бећковић, био је неки дуел, он у име СРС, ја у име комуниста. Врло смо гласно и страсно бранили свако своје ставове. После емисије отишли смо у СКЦ на пиће и после тога никада више нисмо ишли на неки ТВ дуел. Поштовали смо међусобна уверења, тврдоглавост и што нисмо издајници, а када имате лични однос с неким, не можете да браните ставове са истим жаром ако вам је преко пута неко ко вам је лично драг. И он и ја смо искрени људи, а то онда не иде. Онда нисте искрени, онда сте лаж, зато се никад више нисмо срели у дуелу.
Из тог времена је и овај упоредни интервју из Дуге?
- То је био мој први велики интервју, а тада је важило мишљење ко се појави у Дуги, постаће нешто или је већ тада врло значајан. Наслов је био "Леви и десни Александар", а у наднослову пише "На њима ће остати Србија ако од Србије нешто остане".
Вулин каже да је, као и Вучић, био велики навијач, те да, иако није био део велике навијачке сцене јер је живео у Новом Саду, и у његовој биографији има навијачких обрачуна.
За који клуб сте...
- За моју Звезду, наравно! Увек сам био искрени навијач. И сад ме сваки пораз боли, а победа бескрајно радује. Звезда није само клуб, то је и систем вредности. Када бисте у мом крају, пре рата, отишли до Кључа или Мркоњића и обукли дрес Црвене звезде, то нико не би тумачио као израз навијачког става, то се сматрало гласном изјавом да сте Србин и да сте поносни на то. У средњој школи сам био изабран за председника омладине и мало сам чак био искористио функцију, па сам се договорио са руководством школе да сви који су хтели да иду у Београд и гледају Звезду имају право да тај дан одсуствују из школе.
А ови што су навијали за Партизан, јесу и они имали слободан дан.
- Па нисам могао да заступам баш све интересе.
А навијачке туче, да ли и то, као Вучић, имате у биографији?
- Нису хтели одмах да ме приме у чланство ССОЈ јер сам се нешто потукао на некој екскурзији у Босни, где су били навијачи Жељезничара.
Добили сте баш добре батине?
- Дешавало се и то. Батине није добио само онај ко се није тукао. Сада када помислим да би моји синови могли да раде исте ствари, претрнем од страха. Насиље треба избегавати, то ништа не решава, али у младости то не разумете.
Ускоро ћете бити домаћин руском министру одбране. Какав је Сергеј Шојгу кад се угасе камере?
- Врло је непосредан, добро познаје и изузетно воли Србију, што је веома важно. Делимо страст према спорту, према лову, волимо књиге, добро се разумемо. Поносан сам што могу да га сматрам другом, а и он мене. Стало му је до свега што се дешава у Србији, како пролазе српски тенкисти и снајперисти кад учествујемо на армијским играма које се одржавају у Русији. Сергеју је важно какав је наш пласман, како смо се борили, увек је био ту да нам да више времена и простора за припреме него другим земљама, можемо да користимо њихове капацитете. Никада се није десило да је Србији нешто требало, а да је он то одбио, од бесплатне обуке до убрзавања рокова, шта год. Чак је рекао, када је реч о бесплатним обукама, да га то више и не питамо. Рекао је: "Кад Срби траже, они ће то добити."
Помињете спорт и лов. Има ли нека анегдота с тих ваших дружења.
- Шојгу игра хокеј са Путином, ја више волим фудбал и кошарку. Обојица смо страсни кад је у питању подршка нашим клубовима. Једном сам му рекао да у Србији постоји један чудовишни јелен, да је сад као жирафа. Шојгу ме гледа прилично збуњено, а ја му на то кажем: "Види, обећао си пре три године да ћеш доћи, да ћемо ићи у лов. Ми ти чувамо јелена, а он од тада баш порастао."
Којим поклонима из Србије се највише обрадује?
- Воли горки лист и дуњу иако ретко пије. То су две ствари за које увек пита кад се видимо. Поред службених поклона које делимо, сабљи и мачева, увек пита јесте ли ми донели "оно". За нас је јако добра вест што је он остао министар одбране јер искрено воли и разуме Србију. Често причамо о историји, последњи пут кад смо се видели поклонио ми је медаљу коју су добијали совјетски војници за ослобођење Београда. Он лично је направио три албума фотографија из времена ослобађања Београда. Један је дао председнику Вучићу, један мени, а трећи је он задржао.
А зна ли да запева неку српску песму?
- Зна, препознаје наше песме. Уме да пева џез, и то баш добро.
Па није ваљда да пева боље од Дачића?
- Богами, пева боље. Слушао сам га, бољи је, па ево нека Дачић демантује.
Прочитајте ОВДЕ како је руски Панцир-С добио нову ракету.
Извор: Српски телеграф
