Његово писмо преносимо у целости:
- Гледао сам Ђукановићев интервју који је дао за РТ Црне Горе. Многе присталице његовог режима очекивале су од тог његовог монолога у двоје преокрет, чудесно решење. Нису добили ништа. Диктатори по правилу дефинишу своју власт на способности да успеју и политички преживе.
Хитлеров биограф сер Ијан Кершо насловио је једно поглавље своје капиталне књиге са „Демонска срећа“. И таман се тиха већина, било да је срећна или тужна због тога, на то навикне, када се испостави да је та способност нестала и да је диктатор сам по себи пробем. Остарели, нервозни и уплашени Мило Ђукановић.
Тиранин који не сме да сиђе са власти – од Ксенофонта до данас опште место у историји и књижевности. Ђукановић је желео да остави утисак снажног и непоколебљивог вође. Наступио је међутим као пристрасни аналитичар. Само што аналитичар не би требало да показује такве знаке слабости. Подсетио ме је мало на Милошевићев последњи говор као председника СР Југославије. Карикатуриста Коракс нацртао је љутог и уплашеног Милошевића како говори са говорнице са чијег је грба управо у паници одлетео и двоглави орао.
Милошевићеви најближи сарадници су се тог лета, под старе дане, крштавали у црквама и ступали у контакт са опозицијом. Исто се то ових дана дешава Ђукановићу. Са том разликом, што је Милошевић био сâм против већине својих грађана, суседа и великих сила, док је Ђукановић против већине грађана Црне Горе и Србије, а из потпуно себичних разлога га подржавају поједини суседи и већина великих сила. Ствари због тога иду теже и зато народна већина није збацила Ђукановићев режим још 2013. године.
Иако немиран, очајан и престрашен, Ђукановић је ипак остао стари партијски манипулатор. Није ми споменуо име – у нади да ми тако неће дати „говорницу“.
Назвао ме је „једним од водећих српских историчара“ чиме је желео да на мене острви све српске и црногорске историчаре старије од четрдесет и пет година. Коначно, оптужио ме је да сам показујући јавности фотографију црногорског амбасадора у Србији Тарзана Милошевића подстицао његово убиство. Генијално. Али за 1993. годину.
Данас постоји интернет. Одговорио сам му у посебно режираном клипу, доказао инсертима из емисија да намерно не говори истину, а тезе о томе како неко покушава да посрби или окупира Црну Гору побио сам фотографијама (његовим: док љуби крст и митрополитову руку и изборним плакатом где је позирао испред тробојке).
У рату против демократије, он је отпадник који се одрекао прошлости да би већини грађана ускратио будућност. Његов рат са историјом, сукоб је са разумом који је темељ демократије. Клип је до сада погледало више људи него што је гледало Ђукановићев интервју на РТ ЦГ и пренели су га многи медији.
У свим борбама за демократију важно је издржати. Данас је јасно да је народ у Црној Гори одлучно против Ђукановићевог режима. Као што смо видели у време заједничке државе, против нечега је много лакше ујединити грађане, него за нешто. На тим разликама је и омогућен и формиран режим Мила Ђукановића.
То што је Весић кажњен за клевету је зора здравља нашег судства! Више о томе ОВДЕ.
Извор: ИН4С