Наиме, ова нас књига, наводно, учи о "вековима верске плуралности, у којој су Босанци, Бошњани, Бошњаци, како год, вековима, све до средине XIX века, али и касније, своје односе чували и изграђивали управо на босанским вредностима.
Аутори ове књиге нису историчари. Танер Аличехић дипломирао је физику, а магистрирао менаџмент, док је Ђенан Галешић дипломирани правник. Нико од њих двојице не ради у научном институту, или на факултету.
Ипак, они су прегли да напишу књигу о историји БиХ која ће афирмисати пројекат стварања босанске нације. А, како смо већ указали, управо иза тог пројекта је, на свом последњем конгресу, стала СДА - водећа странка Бошњака у БиХ.
Дакле, Аличехић-Галешићева књига корисна нам је да разумемо какву ће историју учити деца у БиХ - па и српска, ако СДА успе у својим плановима унитаризације БиХ (укидање ентитета и кантона, као и у намери да створи "јединствени образовни систем" као део државне "афирмације бх. индентитета".
Ево које би историјске "истине", по укидању Републике Српске, требало да уче српска деца, судећи по Аличехић-Галешићевој књизи:
У тами средњег века, последњи траг толеранције и слободе мишљења налазио се на подручју Босне.
У тами једноумља и инквизиције, босанска држава једина је у Европи заштитила цркву која тумачи свето писмо на себи својствен начин.
Црква босанска је давала духовну слободу и јединствену филозофију живота у Босни.
Босанска држава је била настањена углавном верницима Цркве босанске.
Око петсто година постојања средњовековне босанске државе растао је и углед по много чему јединственог народа, који је себе називао босанским народом, Бошњанима (касније Бошњацима или Босанцима)"
Босански народ је дошао у додир с исламом, по много чему блиском исконском хришћанству, које је неговала Црква босанска.
По народном предању, посlедњи босански дид (врховник Цркве босанске - С. А) предао је штап с Ходиђеда, симбол Цркве босанске, шејху мевлевијске текије на Бентбаши у Сарајеву као "наследнику" босанске духовности.
Бошњаци су, као феудално племство, имали водећу улогу у босанском друштву као и у Османском Царству.
Опустошена погранична подручја, босанске владајуће породице су насељавале Власима из смедеревског и београдског краја.
Влашка племена постала су језгро становништва које се у Босни, крајем 19. века, кроз припадност православној цркви препознало у српској националној идеологији.
Територијално и административно комадање Босне извршено је 1829. године, када је шест нахија с десне стране Дрине одвојено од Босне и припојено Србији.
Притисак православног становништва на османску власт на Балкану потицала је Русија.
Средином деветнаестога века српска национална свест међу босанским православцима није постојала .
Кнежевина Србија користила је незадовољство сељачког становништва у Босни за ширење српског идентитета, а све у сврху своје државне тежње према територији Босне.
Српски национализам у Србији, у другој половини 19. в, постао је темељно антибосанска идеологија с циљем ширења српске државе на босанску територију.
Од половине 19. в. код православног, а у мањем броју и код осталог босанског становништва, почела се развијати наклоност ка српском идентитету.
Нажалост, под утицајем православне цркве, српски национални покрет је с временом претворен у етноконфесионалну идеологију - "један народ, једна вера, једна држава". Крајњи исход је био протеривање и покољ домаћег муслиманског становништва које се наставило и у 20. веку.
Србија је имала јасан пројект ширења српске националне идеологије, тј. посрбљавања становништва Босне и негирања босанског идентитета и историје.
Посрбљавање Бошњака, одн. процес дебоснизације требао је обухватити и становнике других вероисповести у Босни.
Увођење српског идентитета код православног становништва Босне ишло је релативно брзо због развијености српске националне идеје у самој Србији те блискости босанског и српског православног свештенства".
Обавештајна служба Србије користила је разна културна, певачка и фолклорна друштва за ширење српске националне идеологије у Босни.
Ширењем српске националне идеје расла је и мржња према муслиманском делу становништва и верска нетрпељивост.
Краљевина Србија није штедела ни средства ни дипломатски утицај да не дозволи Бошњацима да изграде националну свест о босанском народу као различитом од српског.
Аустроугарском окупацијом 1878. босанска територија је подељена на два дела, тако што су становници Новопазарског санџака одвојени од свог народа и матице Босне.
Калај је подржао босанску идеју мултиконфесионалног друштва, али службено заступање националног бошњаштва, у доба Бењамина Калаја, произвело је јак отпор великог дела већ посрбљених становника Босне.
Током Балканских ратова, босански муслимани били су устрашени када су се прошириле информације о српским злочинима над становништвом у (Новопазарском) Санџаку , који је вековима био саставни дио Босне.
У августу 1917. године на Сјеничкој конференцији градоначелници и народни заступници Новопазарског санџака изгласали су одлуку да се овај простор врати у састав Босне.
У Краљевини СХС и даље се радило на растакању вишевековног босанског идентитета као плуралне средине, проводећи раније започете процесе дебоснизације домаћег живља".
Снага која је урушавала јединство у (Краљевини) Југославији били су нарастајући српски национализам и хегемонизам, а подржавала их је и потпомагала православна црква".
Прва последица злочиначке усташке политике била је масовније прикључење православног становништва великосрпском четничком покрету.
Многобројни четнички злочини над становницима Босне правдани су као борба против НДХ, али, нажалост, више су били одраз мржње према муслиманском становништву коју је деценијама неговала српска национална идеологија.
Ова стравична дешавања (четнички злочини - С. А) присилила су многе Бошњаке да се укључе у борбу: од стварања муслиманских милиција, па до приступања усташком покрету и на крају приступање злогласној Ханџар дивизији.
СС Ханџар дивизија, састављена од босанских муслимана, створена је како би штитила босанске крајеве од четничких покоља.
На почетку рата, док су боравили у Србији, осим младих комуниста, претежно студената, партизани нису успевали да масовно привуку нове борце. Било је јасно да покрет није имао подршку у српском народу, који није имао потребу за сукобом или било каквим видом отпора, јер није био угрожен.
Окосницу партизанског покрета, на почетку рата, чинили су млади Далматинци.
Формирањем ЗАВНОБиХ-а, 25. новембра 1943, Босни је враћена државност, што је водило масовном приближавању босанског народа партизанској идеји и борби.
У септембру 1943. формирана је 16. муслиманска бригада, а велики дио људства Ханџар дивизије прешао је у партизанске редове.
Упоредо, и православно становништво напушта идеју великосрпства и приклања се НОП-у.
Значајан број великосрпских идеолога, четничких официра и јединица, прикључио се партизанима, а многи су остали у ЈНА и након рата остали присутни у политици и јавном животу".
Стање у КП БиХ 1945-1950. било је такво да је политика босанске владе била поданичка према Србији и службеном Београду.
Тито је 1958. и 1959. истакао да треба престати с националним играма са становницима који су задржали босански идентитет, претежно муслиманима, те како им треба дозволити да се изјасне онако како се осећају.
На попису из 1961. могло се изјаснити као муслиман, док је у Уставу СР БиХ, из 1963, дозвољено национално изјашњавање као Муслиман.
То је све било дио процеса демократизације и умањења утицаја великосрпске идеологије из Београда, као и стицања равноправног статуса БиХ у СФРЈ.
Признање Муслимана као народа није било стварање "нове" нације, него наставак негирања босанског идентитета и прихватање чињенице да се "преостали" становници Босне ипак неће нити посрбити нити похрватити".
У оквиру школских програма, босанско-муслиманска историја и књижевност нису изучаване.
Али, процес поистовећивања великог дела становништва с босанском културом, језиком и на крају са самом Босном није се више могао зауставити.
Последица економског, националног и политичког развијања код Хрвата, Словенаца, Албанаца, Црногораца и Бошњака била је све теже успостављање српске превласти у Југославији.
На првом демократском референдуму, одржаном 1. марта 1992. године, босански народ је обновио независност босанске државе.
Фељтон с "миротворним истинама" ове књиге још увек излази, тако да ћемо тек бити просветљени открићима о најновијем добу. Вероватно ће ту стајати и Аличехићева "миротворна идеја" о Републици Српској: "спас Србији и српском народу једино могу понудити БиХ и босански народ, и то -укидањем последњег упоришта четничког српства Републике Српске.
Можемо само замислити како би данас изгледала Европа да је остављен један део Немачке нацистима на управљање. Тај преседан данас држи заточеним у фашизму српски народ.
Добри Бошњани, Аличехић и Галешић, хоће да помогну Србима и ослободе их од фашизма тако што ће им укинути Републику Српску? Не помажите нам више, аман!
Ово је исти тип первертираног национализма који смо утврдили и код Лавића. Није босански народ - ког, наводно, чине мухамеданци, православни и католици у БиХ - насилни конструкт и пропагандна химера. Не, баш обрнуто, Срби у БиХ су конструкт, они су носиоци лажног идентитета и жртве пропаганде која долази споља. Зато их треба ослободити Републике Српске и вратити их изворном бошњалуку.
Тај пројекат калајевштине није могао да прође ни пре 120 година, а камо ли данас. Он је у тој мери супротан историјским чињеницама, модерном схватању идентитета и елементарној слободи, да може бити остварен једино голим насиљем.
Чувајмо Републику Српску да нам, између осталог, и деца у школи не би морала учити Аличехић-Галешићеве "истине". О Србима у БиХ као "усељеним Власима" које је "Обавештајна служба Србије" у другој половини 19. в. успела да посрби.
И да се Срби у БиХ у 21. веку заиста не би морали вратити у статус "Влаха"…
Прочитајте ОВДЕ како Мило Ђукановић прети Србији.
Извор: fakti.org
