Овако, додуше, само гласи званична информација америчке војске и овај пад се води као први оперативни губитак овог авиона.

Међутим ове 2020. навршава се и 21-година и од када је 3.ракетни дивизион 250.рбр ПВО ВЈ гађао, а по свему судећи и оборио управо Б -2, иако опипљиви докази никада нису званично изнети. Амери о овом догађају "мудро ћуте" до дана данашњег, и праве се невешти на бројне изјаве очевидаца, али и стручњака и наших официра. Међутим, управо се наводни пад "Духа Канзаса" 2008. наводи као званична представа за медије, којом САД правда губитак једног од "невидљивих" авиона, који је заправо срушен 1999. над Србијом. "Пад на Гуаму" је толико провидна прича да многи немају сумњу да су на тај начин Американци само потврдили рушење свога "моћног" бомбардера 1999.

У поплави сензационалистичких и паушалних прича, изјава, јефтиних и комерцијалних иступа, прилика је да се упознамо шта се стврно те ноћи десило из пера стручњака, аутора књиге који има пун мандат да заједно са својим ратним друговима говори о томе. Они су догађај створили и једино они га могу најверније описати.

Последњих дана поново смо доживели инфлацију приче о обарању америчког стратешког бомбардера Б-2 на небу Југославије те ратне 1999. Прича која и даље буди машту како обичног света, тако и новинара, геополитичара и аналитичара добила је статус мита о коме се много зна, али мало има конкретних доказа. Ова тема коначно се може расветли само на основу информација и доказа који су овде објављени сами читаоци извуку закључак о томе шта се тачно десило 20. маја 1999 у раним јутарњим часовима.

Кроз казивања својих ратних другова и своје аналитичке текстове пуковник Војске Србије Славиша Голубовић описао је у првом издању своје књиге „Пад ноћног сокола“, ситуацију која се дешавала те ноћи на небу ширег рејона Београда. У поплави разних нестручних, сензационалистичких и паушалних прича, изјава, јефтиних и комерцијалних иступа, прилика је да се упознамо шта се стврно те ноћи десило из пера стручног лица, аутора књиге који има пун мандат да заједно са својим ратним друговима говори о томе. Они су догађај створили и једино они га могу најверније описати.

Дивизион се налазио у приправности број 3. Због једнодневног одсуства појединих припадника неки чланови борбене послуге дежурали су 24 часа. Двадесетак минута пре поноћи, дивизион је са Командног места ракетне бригаде ПВО, по наређењу начелника групе за борбено командовање, приведен у приправност број 1. Неколико минута после поноћи 20. маја руковалац гађања потпуковник Ђорђе Аничић усмерио је пажњу борбене послуге на циљ који се приближавао на даљину 16 до 17 километара, са азимута 170- 180 степени. Официри за вођење ракета поручник Тиосав Јанковић извештава да је открио циљ, убрзо следи лансирање две ракете и њихов сусрет са циљем на даљини око 11 километара.. Оно што је уследило после било је на шта су лансиране две ракете и шта је то било погођено?!

Чланови борбене послуге су убеђени да је погођен авион, неки од њих су убеђени да је то стратегијски бомбардер Б-2. Све је остало на томе јер како је време одмицало тако су се изјаве о овом догађају мењале, мистерија расла у ових 19 година, а доказа нигде. Стручна јавност се скоро није ни оглашавала, али зато јесту таблоиди и поједини њуз портали, који су од тога правила научну фантастику. Недостатак опипљивих доказа и веродостојних сведока целу причу су свели на ниво мита и фантазије као што је то случај са бомбардовање аеродрома Тузла у БиХ и Ринас код Тиране.

Дивизион је до те мистериозне ноћи лансирао укупно седам ракета и оборио два непријатељска авиона тактички бомбардер Ф-117А и ловац Ф-16ЦГ. Пилоти оба авиона су се катапултирали, после чега су спасени. Иако успешнији од осталих ракетних дивизиона бригаде, старешине 3. ракетног је мучио проблем несиправности канала друге ракете, који је после привремено био решен заменом одговарајућег блока координатоног система..

Сведочење дела непосредних актера гађања 

” Пажљиво пратим кретање одабраног циља, који кроз неколико окретаја антене долази на даљину 17 до 18 километара. Одраз циља је врло специфичан. До сада сам у борбеном раду научио како на екрану изгледа радарски мамац, како изгледа вучени мамац. Ово је нешто друго и први пут видим. Много је веће и има облик непотпуног тупог једнокраког троугла. Командујем ” Високи” на даљини од 16 км и ” антена”. За свега пар секунди официр за вођење ракета Јанковић проналази циљ, који креће у маневар, доводи у пресек маркера. Предаје га на праћење операторима који га успешно прихватају и стабилно прате. Већ после две – три секунде командујем: “Лансирај, ТТ”.

Заглушујући писак, паљење стартних мотора и старт прве ракете са лансирне рампе, а после пет секунди и друге. Јанковић извештава: “Параметар 4,4 км, висина 7, брзина 200 м/с, а одмах и “; Прва лансирана, прва захваћена, друга лансирана, друга захваћена, вођење нормално”. Тиосављевић коментарише: ” Шта је ово?” Док очекујем резултат Јанковић извештава: ” Прва експлозија, друга експлозија, даљина 13 км……Они у ваздуху као да знају. Ускомешали су се и комплетазн налет, најјачи од почетка рата како сам ја у смени иде на нас… Путем гласоноговорне везе наређујем командиру одељења извора напајања, старијем воднику Малетићу да изађе и провери шта је са лансирном рампом, са које су лансиране ракете. Извештава да је једна ракета пала са стреле, да су авиони и даље у ваздуху и да се јасно виде њихова навигациона светла. Авиона “милион”у ваздуху. Налећу у таласима на нас у три правца, од којих једна води кроз зону забране 1.ЛР….“ , написао је у свом сведочењу потпуковник Ђорђе Аничић, руковалац гађања које је објављено у првом издању књиге „Пад ноћног сокола“, аутора пуковника Славише Голубовића.

“Ушли смо већ у нови дан када је неколико минута после поноћи руковалац гађања наговестио улазак циљева у нашу зону уништења…. Команде су му јасне, нема дилеме шта нам је чинити, а онда је све ишло као на филму. Школски! Командовање за откривање циља, праћење, лансирање две ракете, извештај о поготку, употреба имитатора зрачења… Рутински као да то радимо сваки дан…, пише у истој књизи помоћник руковаоца гађања резервни поручник Миодраг Стојановић.

“Ракете се приближавају. У тачну базу улази прва и експлодира у рејону циља на даљини од око 11 км. Одраз експлозије је велики. Извештавам, а брзо стиже и друга. Експлодира и она. Одраз експлозије се шири око циља. Призор је изузетан… Налет се наставља. Углавном долазе са југа. Из нама непознатих разлога на првој лансираној рампи са које су одлетеле две ракете, сигналзација показује да нема преостале две. Друга лансирна рампа за овај правац је у зони забране… У смени смо остали до наредног јутра, када је у јединицу дошао и Командант корпуса ПВО, покојни генерал Бранислав Петровић. Честитао нам је успешно дејство и рекао који је тип авиона погођен. Са терена тог јутра изостале су слике олупине авиона, тако да смо остали ускраћени за коначну потврду да је срушен.

Много је података који су ишли у прилог различитим верзијама гађања. Од мамаца авиона Ф-15 па све до авиона Б-2. Како је време пролазило остала је само последња опција, која има много заговорника и противника. Нисмо нашли делове погођеног авиона, па је и данас, као и онда, подједнако незахвално и непрофесионално тврдити о ком је авиону реч. Ипак, приче о мамцу сам и тада сматрао бесмисленима јер сам био уверен да је реч о правом циљу. Данас, са више искуства и неколико мирнодобских бојевих гађања, без икакве дилеме, потпуно сам сигуран да је гађан ” жив” циљ и да је погођен са две ракете“, написао је у истојименованој књизи пуковник Тиосав Јанковић који је данас на функцији команданта 250. ракетне бригаде, а то 20. маја био је поручник.

Лансирна рампа 2

“У првим минутама после поноћи 20. 5. 1999. примљено је неколико извештаја са терена о необично јакој буци у ваздуху, по опису осматрача, као да је нешто покварено, крља, гуши се…, ниско је не види се, али се баш чује.. Те информације су биле са подручја западно од Београда… Мало касније сам се чуо са колегом из групе за праћење авиорадио-саобраћаја у саставу Републичке државне безбедности, који ми је потврдио да је активност непријатеља била неуобичајена и да ” су се баш узмували”. Радио-аматери из Републике Српске су уочили активност СФОР-а и обавестили о преласку групе возила из Босне и Херцеговине на територију Хрватске. Нешто неуобичајено се дешавало, али прецизније информације о месту пада летелице нисмо могли да добијемо.. Као и у претходним случајевима када су оборени авиони Ф- 117А и Ф-16 ЦГ, регистрован је већи број непријатељских летелица у ваздуху, начин комуникације и понашање наших осматрача са терена, указивали су на то да се десило нешто изузетно и различито од ситуација које су настале након обарања претходна два“, написао је радио аматер Драган Антонић у првом издању књиге Пад ноћног сокола.

Нешто необично се десило

Рано ујутро 20. маја 1999. године заменик председника месне заједнице Деч питао је команданта дивизиона пуковника Золтана Данија: “Шта сте то радили ноћас, видели смо гађање, шта сте оно погодили? Кад је то пролетело овуда чуло се нешто необично као звук поквареног круњача за кукуруз. Одлете према Хрватској!

Такође неколико припадника полицијске станице и један представник Цивилне заштите у Винковцима наводе: “Ноћас је код нас у Спачванској шуми пало нешто огромно. Ватрогасци су ишли да гасе пожар. Кад су дошли тамо угледали су нешто налик на летећи тањир. Пало је као да је спуштено одозго, али је изломљено. Личи на авион, али не зна се који. Црн, огроман, раван, има заобљене ивице и нема ни једну вертикалну површину. За веома кратко време дошли су припадници СФОР из Босне и окружили цео тај простор. Није више могло да се приђе. Следећа три месеца у ту зону су непрекидно улазили и из ње излазили камиони са церадом. Очигледно су нешто превозили. На крају је однет и читав слој земље, а на том месту је остало језеро.

Инспектор у МУП-у Р. Хрватске који је у то време радио у полицијској станици у Вуковару, у разговору са заставником Миланом Барвалцем наводи: “Током те ноћи ситуација у станици се веома узбуркала и била је права узбуна. Шеф специјалне јединице је упутио јединицу у Спачванску шуму са задатком да се цео простор опколи и забрани улазак било коме. Говорило се пао је авион и тамо нико не сме да уђе. Према атмосфери која је владала и понашању одговорних сигуран сам да је у ту шуму нешто важно пало“.

Београдски недељник Илустрована политика у броју 2106 од 29. маја 1999. године, у тексту под називом „Ухваћен и невидљиви дух” између осталог констатује: „Директан погодак у кабину америчког Б-2А заувек је окончао његов лет и осујетио намеру да већ рањеном Београду зада још тежи ударац. Дим је куљао, пламени језици су гутали “невидљиво” крило. Црна птичурина се стрмоглавила ка земљи, а остале две су већ бежале ка безбедним висинама, окренувши кљунове према полазним базама.”

Своје претпоставке о гађању овог бомбардера износи и генерал-пуковник Спасоје Смиљанић у својој књизи Агресија НАТО – Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана у одбрани отаџбине:

„Причало се и писало да је после дејства по објектима у рејону Београда, у Спачванске шуме (јужно од Винковаца) пао један стратегијски бомбардер Б-2А, те да је у време пада из Тузле покренута специјална америчка јединица. У току агресије јављали су: служба осматрања и обавештавања (ОиО), радио-аматери, визуелни осматрачи, пријатељи из окружења, а навелико и средства информисања јавности…”

Оправданост сумње

Двадесетог маја 1999. године борбена послуга 3. рд ПВО је по свим правилима борбеног рада и одредбама правила гађања извршила успешно дејство по циљу у ваздушном простору. Ипак, дилема на шта су лансиране две ракете и шта је и да ли је погођено у првим минутама 20. маја ни до данашњег дана није потпуно отклоњена! Чланови борбене послуге, потпуно уверени у успешно дејство и охрабрени разним „повољним ” вестима свих ових година, сигурни су да је погођен авион. Неки од њих су и убеђени да је реч о стратегијском бомбардеру Б-2А.

Ставови претпостављених старешина и команди овом догађају варирали су током времена. Рано ујутро 20. маја, који сат након извршеног дејства, генерал Бранислав Петровић је приликом свечане доделе одликовања и унапређења припадницима Корпуса ПВО у селу Бечмен, старешинама дивизиона честитао и успешно дејство претходне ноћи. Истакао је да су припадници дивизиона поново осветлали образ нашој ПВО погодивши још један непријатељски авион, овог пута, по његовим речима, авион Ф-15. Ипак, без делова и слика обореног авиона, неких других конкретнијих података ил признања супротне стране, таква потврда успешног дејства није била уверљива.

У тадашњим анализама и извештајима Команде бригаде ово гађање је оквалификовала као успешно. Команда бригаде је током рата ригорозно оцењивала гађања потчињених јединица, тако да без чврстих доказа и јасних показатеља гађања нису квалификована како погодак и уништење циља. На овај начин Команда бригаде је скоро сигурно умањила своје и резултате својих јединица, али је зарад објективности спречено аматерско лицитирање о броју и врсти уништених циљева, наводи Голубовић.

Шта је онда истина

Стручна јавност се нерадо оглашавала о овом догађају, а у ретким приликама када се неко изјашњавао, били су то или преписани ставови неких чланова послуге или крајње скептичне изјаве, које нису остављале ни трунку вероватноће да је такво нешто уопште могуће. Сталне полемике на појединим форумима, повремени чланци у новинама, као и спорадични коментари појединих аналитичара, дају за право да кажемо да је и шира јавност остала ускраћена за истину о овом интригантном догађају.

Недостатак опипљивих доказа и разумљиво ћутање супротне стране трајно су замрзнули подељене ставове, тако да су обе стране увек могле пронаћи довољно аргумената за своје мишљења.

Повремено објављивање чланака о обарању Б-2 знало је на тренутак да узбурка пажњу јавности, распламса спорења на форумима, а већ који дан касније случај се као нерешен привремено архивира. Разлози за ово су пре свега изостанак темељне и стручне анализе сматра аутор.

Имајући у виду да су стелт бомбардери Б-2А практично отворили ваздушну кампању у агресији НАТО-а на СРЈ, да је за 78 дана рата шест авиона остварило 34 лета (51 пилот) из САД у СРЈ, да су 23. априла 1999. године са осам бомби од по 907 кг срушили мост на Дунаву у Новом Саду, да су и ракетни системи НЕВА били мета њихових бомби , као и да је 20. мај 1999. године био њихов последњи дан лета у операцији Аллиед Форце, може се основано претпоставити да је те ноћи бомбардер Б-2А био у ваздушном простору ширег рејона Београда и да је гађан од 3. рд ПВО, наводи се у књизи.

Закључак

На крају текста ваља рећи да постоји велики број питања која су остала без одговора, а додатно питање да ли је” вук сит, а све овце на броју? и даље остаје отворено услед закључаних врата у кући највеће суперсиле Сједињених Држава. Истина је једна да ће се о овоме док се не пруже валидни докази и даље препричавати по медијима и форумима, а силуета Б-2 исцртана на командној кабини ракетног система ” Нева” биће показатаље за наредне генерације да утврде шта се то тачно десило на небу Југославије-Србије тог 20.маја ратне 1999.

Као новинар, имао сам прилику да се упознам са рукописом другог измењеног и допуњеног издања књеге „Пад ноћног сокола“ које ће се за неколико дана појавити у књижарама. Њен аутор, пуковник Славиша Голубовић, успео је после годину дана мукотрпног истраживања да дође до нових сазнања и одговори на многа питања. Одговори ће коначно у потпуности расветлити шта се те ноћи десило, а шта се дешавало наредних девет година како би се прикрио стварни губитак.

Золтан Дани о обореном авиону Б2

"Ф-16 је возио командант њиховог ВИНГ-а, ескадриле. На трупу тог авиона биле су нацртане, симболично, све до тада успешно изведене операције по свету. Возио га је један од најуспешнијих пилота. Међутим, и њега смао скинули 2. маја у 2.10. Били смо у Карловчићу. Око поноћи је био први налет. Други је био око два, око 2.10 је мој помоћник Бошко Дотлић, који је сада такође у пензији, је гађао и успео.

Бомбардер Б2 је оборен 21. маја у десет минута иза поноћи. Гађањем је тада руководио мој заменик Ђорђе Аничић. Летелица је ишла из правца Обреновца према Београду, ми смо били у селу Бечмен и испалили смо две ракете. Ушле су у њега као у сир. Био је огроман одраз на екрану. Као да је те две ракете усисао у себе. Али, није падао, само је променио азимут и губио висину. Нисмо више могли да га пратимо", сећа се Дани.

Претпоставили су да је погођен, али да је успео негде да слети. Ујутру су се јавили радио-аматери и Драган Антонић им је рекао да су снимили разговор пилота са "мамом". "Мама" је била "авакс". Пилот је тражио помоћ, рекао је да је погођен са две ракете. Тражио је инструкције шта да уради. Овај у команди му је рекао да процени штету и да, ако је могуће, напусти важдушни простор Србије и онда се катапултира или да слети на најближи алтернативни аеродром. Онда је пилот рекао шта све гори и та прича је текла све до момента када је искочио, а тада су већ прешли у Хрватску, 15 киломатера од границе, у Спачванске шуме. После тога је на неком хрватском сајту било извештај да је летелица оборена, да је горела, али је врло брзо та информација скинута са сајта.

"Пошто сам пензионисан отишао сам код рођака у Винковце чији су кумови били ватрогасци. Они су причали да су екипе ишле да гаше шуму, мислилу су да је све црно јер је горело, а у ствари је то био бомбардер, огроман као фудбалски терен, а нема нигде репа, то је био тај Б2, он има конфигурацију крила, без вертикалног стабилизатора", каже Дани.

Америчка војска, наводи он, сваке године издаје неки од својих билтена. Те 2001. године на списку више није био "Дух мисурија". Посредно су признали да су га изгубили, али званично то никада нису урадили.

Руси спремни за одговор на пољску куповину америчких ловаца Ф-35. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com