После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало муниције и, што је најгоре, слабог морала. Светски медији јављали су о пропасти Србије, а непријатељи су очекивали да је рат фактички већ добијен. Мало ко је веровао да само једна армија полураспаднуте војске и један човек ишта могу променити.
Након пораза око Дрине у стратешки важном окршају на Мачковом камену, 19-22. септембра 1914. године, српска војска се суочила са великим проблемима. У фронтовској борби бројчано стање је значило много, а српске снаге су биле дупло слабије од аустроугарских. Након погибије великог броја официра и рањавања принца Ђорђа Карађорђевића који је предводио четири јуриша, морал уморне, гладне и слабо наоружане српске војске је нагло опао. Велики број ратника, које је до тог позива уместо класичне војне обуке довео патриотизам, почео је да одступа и повлачи се са народом
У таквим околностима, начелник штаба Врховне команде војвода Радомир Путник у Ваљеву уверава Александра I Карађорђевића да његова војска више није способна за ратовање. Моли га да за добро свог народа размотри могућност склапања примирја са Аустроугарском како би се спречило још веће страдање. Састанку је присуствовао и помоћник начелника штаба Живојин Мишић, искусни ратник два пута пензионисан из политичких разлога, којем је и у то време претила суспензија због оштрих сукобљавања мишљења са Карађорђевићем и Петром Бојовићем, командантом Прве армије. Из тог разлога, огромно изненађење је било именовање Живојина Мишића на чело Прве армије након рањавања Петра Бојовића, на изричит захтев војводе Путника 14. новембра 1914. године, у само предвечерје Колубарске битке.
Српска војска била је стално у повлачењу. Војници су били уморни и лоше опремљени. У октобру 1914. скоро је потпуно нестало муниције. Помоћ је затражена од савезника. А онда се десило незамисливо – артиљеријска муниција је коначно стигла из Француске, али није одговарала српским топовима!
Без обзира на практично безизлазну ситуацију, муниција бива железницом транспортована до Ниша у ком је извршавано демонтирање. Након демонтирања муниција је одмах железницом упућивана у Крагујевачку тополивницу у којој је извршавано скраћивање чауре и оспособљавање муниције, која је одмах затим пругом упућивана на ратиште.Ипак, и Аустроугари су имали својих проблема.
Тактички распоређене да спрече продор ка Београду, српске армије су имале детаљна задужења - Одбрана Београда је чувала реке Дунав и Саву до Обреновца, следећу зону је штитио Обреновачки одред, за њим Друга армија под командом Степе Степановића до реке Љиг, Трећа армија Павла Јуришића Штурма до реке Качер, Мишићева Прва армија део источно од Ваљева као бедем Горњем Милановцу и Чачку, и за њима Ужичка војска (спомињана и као Четврта армија због величине своје борбене формације).
Блатњави путеви западне Србије, где се налазио тзв. Балкански фронт, нису били непознаница Мишићу који је рођен на Сувобору. Живојин Мишић је тада дошао на идеју која је дуго сматрана потезом очајника. Повукао је војску са Колубаре, омогућио јој да се одмори, прегрупише и сачека пристизање 'погрешне' муниције.
Војни редови су попуњени последњим што је Србија имала – ђацима, студентима из Београда и универзитета широм Европе који су се вратили како би помогли домовини. Они су, на брзину обучени, млади и неоскусни, упућени на фронт добивши титуле каплара.
Гледајући војску своје Прве армије, сада највећим делом састављену од последњих позваних, српских ђака и студената из Европе који су се вратили да бране отаџбину, Мишић је схватао да их тако промрзле, изгладнеле и слабо наоружане дефанзивним борбама на превише широкој линији фронта води у сигурну смрт. Само сужавање фронта уз очување дотадашњих положаја, што је планирала Врховна команда, било је по Мишићу лоше решење, јер слаба одбрана неће бити способна да заустави непријатеља. Радомир Путник упозорава Мишића да би његова идеја о дубљем повлачењу Прве армије на положаје западно од Горњег Милановца ради одмора и консолидације трупа потпуно пореметила динамику српских снага и отворила пут до Београда аустроугарској војсци, чиме би план одбране пропао.
„Ја не намеравам да се браним, него да нападам” - одговорио је Мишић.
„Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете, али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу.”
Својим ставом Мишић је команду ставио пред свршен чин. И даље уверен да је такав приступ погрешан, Путник одобрава Мишићу повлачење, највише из разлога што је стање у војсци било крајње хаотично, ратници промрзли, гладни и уморни, а након пада бројних стратешких места и њихов морал је био на ниском нивоу. У зору 29. новембра Мишићева армија се повлачи, а аустроугарска војска закључује да су Срби напустивши Сувобор и Рајац дигли руке од Београда и групишу своје трупе ради заштите рејона Аранђеловац - Горњи Милановац. Истовремено, аустријским војницима је доста Србије. Лоши путеви отежавају допремање муниције и намирница, а оштра зима у туђој земљи изазива много промрзлина и болести.
До 2. децембра у Прву армију су упућени и ђаци подофицири из Војне школе у Скопљу који су добили чин каплара, и у историји остали забележени као 1300 каплара. Одморни, нахрањени и охрабрени појачањем, ратници Прве армије су сада били спремњи за борбу. Мишић је тог дана појединачно разговарао са свим командантима својих дивизија и командом Ужичке војске:
„Верујем да ће непријатељ у току данашњег дана са својим јачим снагама подићи нашим положајима, вероватно групишући се јачом снагом према фронту … Чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити. Колико год брже буде бежао, утолико га енергичније треба гонити, обасипајући му редове ватром. Изашиљање пробраних војника и претицање непријатеља са бока имаће страшног утицаја на њега.
Решио сам се да сутра предузмем напад целом Армијом. У овом смислу ободрите сву господу оцире и војнике.” Као што је Мишић предвидео, аустроугарска војска је 2. децембра 1914. године ушла у небрањени Београд. Светске новинске агенције су извештавале о победничкој паради аустријске Балканске армије у српској престоници и још сушиле мастило на текстовима о слому српске војске у тренутку када је 3. децембра, у 3 сати ујутру, Прва армија кренула у напад.
По налогу Врховне команде, општој противофанзиви прикључиле су се и остале српске армије. Захваљујући Мишићевом маневру, фронт је скраћен за чак 40 км, што је омогућило боље сабијање српских снага. Ледена зима им је ишла на руку. По замрзнутој земљи се лако котрљала артиљерија, пратећи у стопу пешадију. Скривене мраком и тешком маглом, четири дивизије Прве армије су надирући из оба правца пута ка Сувобору напале Шесту балканску армију аустроугарског царства. Са својих страна надирале су армије Штурма и Степановића, а Мишићеве трупе су за три дана заробиле скоро две хиљаде војника и официра, као и велику количину оружја, муниције и осталих ратних потрепштина.
Охрабрене невероватним пробојем Мишићеве армије, српске снаге добијају надљудску вољу за победом. Бежећи пред помахниталом силом, непријатељ је напустио Ваљево, које по Мишићевој наредби заузима Дринска дивизија. Ослобођење родног краја, Мишићу је дало невероватан ветар у леђа:
„Јаким ударцем збунити непријатеља, а после му не дати времена да се освести, прибере, прикупи и уреди.” Регион северно од Ваљева је био место последње неизвесне борбе Прве армије са XВИ корпусом, који се потпуно разбијен повукао у правцу Шапца и Лознице. Муњевито освајање Сувобора, Овчара, Каблара, Рудника и Космаја довело је Прву армију и Ужичку дивизију на обале Дрине и Саве. Аустроугарска Шеста армија је била потпуно разбијена, а војска XV и XVI дивизије у нереду бежала ка Босни и Срему.
Кратко задржавање Прве армије код Ваљева обезбедило је заштиту бока и позадине осталих српских армија, сада усмерених на Пету дивизију која је само 8 дана раније славила победу у Београду. Завршна офанзива за ослобођење Београда почела је у зору 11. децембра 1914. године, ударом Треће армије за којом су два сата касније пристигле Прва и Друга српска армија. Након пораза на Авали аустроугарска војска се повлачи у град, а у подне 14. децембра од своје команде добија наредбу да исте ноћи бежи преко Саве. Београд је сутра, 15. децембра, био слободан, а ратна 1914. година за Србе завршена великим тријумфом.
Задивљен храброшћу Живојина Мишића и тактичким маневром Прве армије који је повратио част српске војске, престолонаследник Александар I Карађорђевић још током саме битке, 4. децембра 1914. године, указом унапређује Мишића у војводу, као трећег генерала који је стекао то звање поред Радомира Путника и Степе Степановића. Неочекивана одлука је изненадила и Радомира Путника, који је телефоном позвао краља са само једним питањем - шта му је то требало.
„Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали” - укратко је своју одлуку образложио Александар И Карађорђевић.
Ратна 1914. година била је само почетак великог страдања. Пораз који је претрпела Аустроугарска је стратешки и морално представљао велики дебакл. Источни и Западни фронт су били угрожени због отварања још једног, Балканског фронта. Италија и Румунија, до тада наклоњене Централним силама, нагло су се приближиле силама Антанте, а Бугарска продужила своју неутралност још годину дана, уздржавајући се да уђе у савез са Аустроугарском и тако заузме територије око којих се са Краљевином Србијом сукобила током Другог балканског рата.
У контексту ратне доктрине, Мишићев маневар је ушао у историју као пример невероватно брзе реорганизације потпуно сломљене војске тактиком прегруписавања, а након тога концентрисаног удара на далеко надмоћнију силу развучену у широком фронту. Анализа Колубарске битке (16.11 - 15.12. 1914) је данас део многих светских уџбеника, као добар пример из историје ратовања о поступању у ратним околностима током операција где не постоје стратешке резерве, већ пребацивање снага представља једини доступан тактички маневар.
Како дејствују убојите “српске оргуље” погледајте ОВДЕ!
Извор: Курир
