Познаваоци прилика сумњају да је генерал Хафтар, уз међународну подршку коју има, спреман да се заустави сада када је тако близу циља.
Његове трупе од 2014. контролишу већи део државе и напредују под паролом да чисте земљу од „тероризма“ и „криминала“ и успостављају стабилност. Такозвана Либијска национална армија (ЛНА) састављена од остатака некадашње војске и плаћеника већ месецима држи под опсадом Триполи где столује међународно призната Влада Фајиза ал Сараџа.
Хафтара не занима ништа мање од апсолутне моћи, верује Џалел Хархуи, истраживач на холандском институту за међународне односе Клингендејл.
„Он не жели да буде премијер, не жели чак ни да буде председник. Себе замишља изнад свих тих ствари. Има максималистички нагон“, каже Хархуи.
Завођење реда
Генерал Хафтар има богату биографију у којој је био главни официр Моамера ел Гадафија, али су се њих двојица разишли када је Либија поражена у рату са Чадом 1987. године. Хафтар је као заповедник војске заробљен и затим око 1990. испоручен у САД где се прикључио либијској опозицији којом је управљала ЦИА.
Тако је Хафтар пуне две деценије из вашингтонског предграђа планирао да збаци или убије бившег саборца Гадафија. То је коначно дочекао 2011. током побуне против Гадафија у Либији. Властодржац је убијен након ваздушних удара НАТО, те је Хафтару отворен пут до једног од заповедничких места у редовима побуњеника.
Данас његове присталице из Бенгазија и других градова тврде да се у те делове земље вратила стабилност. Цена је строга војна владавина и сузбијање слободе говора.
„Много је боље под управом ЛНА и војници су постали врло љубазни“, рекао је један локалац премда је у истом разговору признао да нико не сме да говори против Хафтара.
Пре него што су генералове трупе 2017. освојиле источни град Бенгази, тамо је владало безакоње и страх од радикалних исламиста, каже нам истраживач Џалел Хархуи.
Пакт са исламистима
Овог месеца је у једном извештају Њујорк тајмса из Бенгазија војни режим Калифе Хафтара представљен као арбитраран, а грађани су наводно у страху од свеприсутне тајне полиције, корумпираних официра, отмица или притвора без икаквог суђења.
Хјуман рајтс воч је пребацио трупама страшне злочине по преузимању Бенгазија. Тај град је „слика и прилика онога како би цела Либија изгледала под Хафтаровом контролом“, написао је италијански политиколог Матија Ђампаоло у једном тексту.
Према написима, нема ни говора о томе да су Хафтарове трупе „истребиле“ радикалне исламисте, како је генерал обећавао. Пре ће бити да су примили исламисте у своје редове.
Према медијским извештајима, салафистички проповедници позивају на апсолутну оданост Хафтару или га чак помињу у молитвама.
„Мислим да не треба да га помињу у џамијама, као да је Бог“, рекао је један Либијац.
Међународна кризна група тврди да радикални шеријатски борци из Саудијске Арабије чине ударну снагу Хафтарових трупа.
Откуд толика подршка?
ЛНА ужива подршку Египта и Уједињених Емирата, земље одакле је само ове године стигло стотину пошиљки оружја за Хафтарову армију и то упркос ембаргу УН.
Џалел Хархуи каже да су те земље забринуте да би Либија без владара чврсте руке могла да послужи као огледни пример за побуне и у њиховим земљама. Хафтар се, додаје овај истраживач, представља као господар рата који доноси стабилност и брише сваки вид политичког ислама.
Подршка стиже из Париза, Москве и Вашингтона. Доналд Трамп у генералу Хафтару види другог Абдела Фатаха ал Сисија, египатског диктатора који је на челу војске дошао на власт почистивши легитимно изабрано Муслиманско братство.
Међутим велики проблем за Хафтарове присталице у земљи и ван ње је тешко здравствено стање 75-годишњег генерала. Он је пре две године доживео мождани удар и од тада се расправља о наследнику.
“Његови синови не могу да преузму јер неће бити прихваћени као отац“, каже Хархуи.
Познавалац Либије Матија Ђампаоло пише да је Хафтар изградио имиџ на „празним обећањима“ те да ће за Либију тек постати проблем то што он управља разнородним снагама у земљи без икаквих институција.
„Међународни актери и посебно чланице ЕУ могли би да престану са понављањем старе грешке и улагањем у мит о томе да ауторитарни лидери доносе стабилност“, закључује Ђампаоло.
Прочитајте ОВДЕ како турска војска пуца на руске авионе у Сирији.
Извор: Дојче веле
