- Доведу младе дечаке, моје генерације, па их уче да кољу. Код сваког младића стоји усташа, војник. Ми смо гледали; један момак узео нож и не сме заклати човека. Дрхће, баци нож и почне плакати, а онај га усташа изведе, узе пиштољ и убије – видео је то, са својих десетак година, дечак из приједорског села Орловци, који је, као и бројна деца Козаре, завршио у логору Јасеновац.
Ово стратиште Срба, Рома и Јевреја свих узраста, документују историчари, било је бруталније од Аушвица.
- Где је сад споменик, тамо су већином вођена деца. Улазе у шуму и нигде се не види где излазе. Шта је тамо? После сам видео да они децу убијају. Остао сам у логору око годину дана. Била је само кожа и кост од мене, меса није било. Довозили су нам пуна кола убијених паса и бацали нам. Ја сам добио предњу ногу… И кост сам појео. Шта ти је глад - горко се присећа ратног детињства.
Раде је старост дочекао у Бањалуци, у насељу Туњице, а са екипом Српскаинфо, како му је била жеља, нашао се у свом омиљеном кафићу у Лазареву. Његову потресну причу овде сви знају.
- Никада нисам веровао да ћу дочекати слободу тамо где сам био. Никада! Само сам се молио да ме одведу на стријељање, да не одем на клање.
Памти сва зверства
– Водили су нас из логора некуда да купимо шљиве, а већином они који оду више се не врате. Ја сам имао срећу, па сам се вратио. Молио сам једну жену, Хрватицу, да ме сакрије код себе, да останем. “Све ћу радити”, рекао сам јој. Није хтела. Било је и финих усташа. Извео нас један у село и каже: “Ако неко зна пливати, ето вам вода, тамо је Козара”. Али, кад не знаш пливати… Људи су били заостали, сад дете у првом разреду обиђе цео свет – пореди старина разлику у времену и генерацијама.
Памти када је добио ознаку и како је једном чудом преживео.
– Долазио је један лекар и стављао ознаке. Ја сам имао ознаку нула и нека три слова још, али нисам знао прочитати. Када дођу лекари са санитетским колима, деца иду посебно и ваде се органи. Само се, после видиш, бацају лешеви. Ја сам био у том строју, четврти по реду, кад каже један усташа: “Врати децу, долази поглавник (Анте) Павелић”. Свашта су радили, не дај Боже никоме. Не постоји човек који може да верује у та зверства. Највише су људи јаукали кад секу тела, руке, ноге… Кажу сад, човеку тешко. Ништа није тешко, ви имате слободу, што је најважније. Не може се то ничим платити, кад ти слободно идеш, можеш се кретати, неће ти нико ништа. Тамо си само стрепио кад ће нож. Лежеш спавати и мислиш се како ћеш погинути – такве ствари снивао је пре 7 деценија невини дечји мозак, пише Српска Инфо.
Побегао је једне олујне вечери, заједно са старијим дечаком, док су им меци звиждали преко глава, а по телу падао лед. Реку су прешли држећи се једва за неко дрво, када је Раде погођен у кук. Ногу није осећао и друг му је помогао да изађе на обалу. Крио се у жбуну, да би се потом одвукао до неке бабе, која му је рану очистила и превила.
– Имао сам тада 13 година и 11 килограма, ако то неко може замислити – присећа се деда Раде.
Када је отишао у логор, био је неписмен. Касније, међутим, изучио је занат за аутомеханичара и био возач аутобуса.
Управо возећи аутобус посетио је Јасеновац први пут са својих 30-ак година. Од бола се онесвестио.
– Нужда ме натерала да све савладам. Човек мора бити јачи од свега што дође преда њ’ да опстане. Ако имате вољу, све ћете савладати, ако немате, ако се деморалишете, још је горе. Све сам прошао у животу и није ми ништа тешко. Чувајте се, децо, јер живот је све и није ништа – закључује Раде Радивојца, жива енциклопедије минулих времена, која никада не смемо заборавити, нити дозволити да се икада више понове.
“Добровољно умро”
Сећања Раде Радивојца сачувана су и кроз документарни филм “Добровољно умро”, који је недавно снимљен у продукцији РТРС.
– Постао сам ратни војни инвалид, а био сам дете. Таки је живот. Некад седнем и размишљам, да ли је могуће да сам ја и даље жив. Не дај боже никоме. Када би природа дала да се вратим поново да живим, ја бих добровољно умро, само да не проживим опет исто – реченица је којом Раде завршава овај филм.
Природа има свој план
– Како сам остао жив, појма немам. Сад ми је 90 година. Ви сте млада генерација, да вам кажем нешто. Има нешто у природи што води човека, можете планирати живот како хоћете али знајте да ће природа планирати своје и шта год да учините другом – учинили сте себи. Ја сам то упамтио. Упамтио сам и једног који ме је тукао у логору. Када је дошла слобода, тражио сам га да га убијем. Распитивао се за њега, а онда ми рекоше да се разболео и умро, иако је био млађи човек. И сад знам како изгледа његов лик, од страха – говори Раде.
Подгоричанин сликом најављује нову Олују! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Српска Инфо
