Пре неколико дана активисти с подручја Неретве, на спрудовима њеног ушћа уочили су огромне количине избачених љуштура периски.
Костуре великих, средњих, малих строго заштићених животиња које је јужина истргнула из дна, и бацила напоље. У њима више нема живота, веровтно га није било ни пре него што су њихови костури изишли на површину.
Шта је следеће на реду? Нико не зна, но сви потврђују да се зов смрти шири од југа, и тренутачно до подручја северно од Задра и око Пашмана, као неке граничне зоне, таре и гута све пред собом. Ако се настави оваквим темпом, на ред ће доћи и Истра, у којој још увек буја морски живот.
- Дошло је време да нешто треба мењати. И време да је природа учинила своје. Периске нема до Дугог отока. Зарониш доле, а оно све периске отворених ‘уста’, све угинуле. Од Ластова до Телашчице разгледница из дубине мора је мучна и јадна. Шта се тиче сунђера, ту и тамо се може наћи још која здрава зона. Како чујем тако је и у Тунису, у целом Медитерану, све је мање сунђера, цена јој зато расте. Али нешто је убија. За периске са чуо да их руши нешто, или бактерија или паразит, ни доктори не знају шта је. Ја бих рекао да је то од климе, од повећања температуре мора – каже један крапањски ронилац.
Како време тече, тако се зона напада на периску полако шири према северу. Јављају људи да је у Сегет Врањици иза Трогира, у Шашиној вали, настао помор. Некадашње морско поље пуно јаких, здравих периски претворило се у црно подморско гробље. Око Брача и Хвара супетарски сунђераши из породице Цаглевић више немају посла. “Све је цркло, вели Иван Цаглевић, тврдећи да су сунђери умрли, али и да се природа што се тога тиче не обнавља. “Болест је то, болест”, каже Цаглевић.
- Нико не спомиње мушуле. Е мушуле, шкољке куњке, дужине до десетак центиметара, сивозелене боје. У плићаку па до петнаест метара дубине, више је нема, изумрла је скроз. То је због затопљења мора, јер се на дубини од 20 до 25 метара још може наћи. Она је прошла најгоре од свих, цркла је. Ово је катастрофа. На још мало живих здравих периски сам налетио око Хвара, има нешто локалитета где катастрофа још није дошла. Ја мислим да је проблем у чистоћи мора, канализацији која иде директно у море. И трује све око себе. Док тога није било, овакве катастрофе се нису догађале – каже искусни сунђераш.
У Хрватској постоји само десетак екипа с флотилом стационираном, на отоку Крапњу. Ту је и матична лука професионалног рониоца Горана Радотића, директора самоборске фирме “Воло”, који доноси вести. Лоше су. Алармантне, катастрофалне.
Помор је, вели, комплетан. Угинуло је све до Задра. На удару се посебно нашао познати сунђер далмата, најцењенија врста у сунђерашком свету, такозвана фина далматинска. То је она за којом странци лудују када је виде, што се нуди као хрватски сувенир. Дошло је дотле да су хрватски сунђераши почели размишљати шта и како даље. И досетили се једне занимљиве идеје.
- С обзиром на то да умире, а не обнавља се, зачео сам идеју о томе да је почнемо насељавати на опустошена подручја. Ако би нам држава финансијски помогла у том пројекту, допремили бисмо здраве сунђере са севера Јадрана и усадили би их на подручја јужне и средње Далмације. Тако бисмо опет имали матичне јединке од којих може настати живот. Овако, у овој садашњој ситуацији, живот се нема од чега створити. Мислим да је до помора на већем делу Јадрана дошло због пораста температуре мора, што се види и по новим врстама риба који се код нас настаниле – вели Радотић.
У Истри још нема помора
А шта је с Истром? Надалеко познати умашки рибар Данијел Колец каже да су њихове морске ливаде препуне периски. Штовише, никада их у толико великом броју није било. Пуцају од здравља, снаге. Исто као и сунђер. Колец зна шта се догађа на југу, чује се с колегама рибарима, упознат је с помором. Пушта да струка каже своје мишљење, но ипак сматра да има нечега и у загрејавању мора. У чињеници да је у правцу севера увек мало хладније. Можда је то разлог овим великим променама у морском екосаставу.
- Не знам. Али знам да периски и сунђера код нас у Истри има толико да је то луда кућа. Има и осталих шкољака. Све је О.К., промена ту нема. Али чујем од колега да је једна врста сунђера, такозвана сумпорача, за разлику од оне које су пре хватали пуна киселе твари у себи. Зна бити толико киселине да људи сада морају носити рукавице јер им по рукама изађу пликови. То баш спржи руке. Нису такве биле пре, кажу ми људи. Имамо и ми новости, нестали су нам јежеви. Пре се није могло у море ући а да се на неког не набодеш, а сада их више нигде нема - каже Колец.
Ма нису само јежеви, нема у истарском подморју ни морске салате ни јадранског брачића. Догодила се зато експлозија ракова, па смеђег рака има на тоне.
- Зову га армарон или тенкиста због његова оклопљеног, робусног изгледа. Познат је и по јаким црвено-розим клештима. Ненормално је колико га има. Е сада, зашто се то тако догађа, то вам не бих знао рећи. Нешто се очито догађа - каже Данијел Колец, вођа умашких рибара.
‘Ни делфини више нису...‘
Занимљивост прича и истарски ронилац Марио Фрањић, који рони на подручју Врсара и Фунтане. И ту је, вели обиље свега. И младости и старости. А приметио је и нешто занимљиво, то да ни делфини више нису као што су некада били.
- То је чудо, има неколико породица који чекају да рибарице изађу из луке, прате их, и онда старији млађе уче како ће хватати рибу из рибарских мрежа. Значи не уче их више како да лове ову слободну рибу, него како да лукаво извуку уловљену. То је за филм, каже Фрањић
Прочитајте ОВДЕ шта је то застрашујуће у Србији.
Извор: slobodnadalmacija. hr
