Пише: Оливера Миливојчевчевић
Занимљиво је да министар Шаречевић није ништа рекао на то што је, истина, приватна школа за коју се везује његово име „Руђер Бошковић“ донела одлуку да обустави наставу. То је вероватно због тога што за њихову децу, не важе иста правила као за децу нас осталих, да не кажем за нашу децу , како гласи изборни слоган Српске напредне странке.
О директорки београдске школе која је јуче отказала наставу не знам много, али верујем да је поступила према савести и на основу затеченог стања. О професору и директору Гимназије у Чачку знам много више. Зато ћу се осмелити да говорим о њему и тражим правду и помиловање, а и солидарност у његовој обрани од свих његових бивших , садашњих и будућих ђака и њихових родитеља.
Директор Гимназије у Чачку Иван Ружичић предавао је логику писцу ових редова. Обожавала сам тај предмет као ђак друштвено –језичког смера једне од најбољих гимназија у Србији ( не хвалим је непамет, за њу говоре њени ђаци и њихови резултати на пријемним испитима на факултете, врло проверљив податак). У то време средином оних , како многи тврде, сада већ злогласних деведесетих, нас су у тој чувеној чачанској школи прво учили да мислимо. Да мислимо критички, мотивисали нас да расправљамо о друштвеним појавама, да закључујемо логички. А рекох логику нам је предавао Иван Ружичић! Човек кога је најавио да казни министар Шарчевић , јер је у петак децу пустио кући и обуставио наставу у Гимназији. Да га казни министар просвете што није слушао наредбу, него је мислио својом главом и донео одлуку на основу логике! Више од пола ученика није дошло у школу,а корона се у Чачку појавила после славља 18. рођендана једног од ученика баш те гимназије.
Ивана смо у моје време звали Цао Пинг. Замислите каква иронија! Вирус короне се проширио из Кине. Мада , истина погрешно, у то доба нас је то име неким чудом асоцирало више на Јапнце. А надимак је добио по прецизности. Умео је да уђе на час и каже:“ Предајем до шест и три минута , а онда питам“. Могли смо сат по њему да навијамо. Никада није каснио на час и није сео за катедру док сви не устанемо да га поздравимо. Предавања су му била занимљива и поред тога што смо логику сматрали досадним предметом. Умео је да нас научи да је заволимо.
Увек је држао дато обећање. Знам да широкој српској јавности то много не значи, али бившим и садашњим ђацима наше Гимназије и те како ће значити , ако кажем да су нама морална начела преносили и градиву и животу нас учили професори као што су једна Мојса, Креја, Љуба Ћосић, Зора Остојић,Зденка, Наца, један Ћалов , Ћуре , наш чувени Фифи, дугогодишњи преседник Синдиката просветних радника, Владе Димитрјевић, који је верујем познат и многим читаоцима „Правде“. И многи други који су заслужили да буду поменути и извињавам се што их овом приликом нисам набројала.
Њих од актуелног министра просвете разликује то што су професори са великим П. Разликује их професорска част и углед , етика. И оно најважније –што су им ђаци увек били испред свега! Разликује их то што нису купили дипломе и што нису изводили генерације оних који су куповали дипломе. А надам се и да никада неће! Разликује их и то што нису партијски послушници и што су у овом времену тоталног моралног посрнућа, дегенерације и деградације, негативне селекције остали пре свега часни људи и Професори.
Да ли тај исти министар Шарчевић зна да у Србији чији је министар просвете још постоји једна школа која одолева накарадном систему вредности, у којој оцене не могу да се купе , у којој не постоје повлашћена деца и у којој се знање још цени? Да ли тај несрећни српски министар који води ресор који је некада водио велики српски просветитељ Доситеј Обрадовић , чијег лика и дела је свакако недостојан, зна да прети казном директору Гимназије у Чачку?! Човеку који ни за своје дете није бирао професоре , ни одељење, који је забранио свако намештање при упису у школу, што је у Србији, у већини школа постало праклса. Ово знам из прве руке. На моје велико задовољство и радост моја братаница је ђак данас те исте, моје, гимназије. Уписала је без икакве протекције. И учи, много учи, јер се у тој школи одувек много учило и излазило из ње са много тога наученог.И с поносом и задовољством што си био ђак Гимназије у Чачку. Та школа је Србији и свету дала на хиљаде лекара, инжењера, прпфесора , правника... Врхунских стручњака и интелектуалаца.
Иванов највећи грех је што је испред политике ставио своје ђаке, њихву безбедност и здравље и поштовао вољу већине. Грех му је, изгледа, и што није ничији. Политички. Он је свој. Частан професор и директор који је по савести обављао и обавља свој посао.
Е па министре просветни у биографији Вам пише да сте завршили Дванаесту београдску гиманзију. Не знам да ли је Ваша генерација имала логику. Моја јесте . И рекох Вам -логику ми је предавао човек кога ви хоћете да казните због једине логичне ствари коју је урадио!
Изведено дедуктивном методом закључивања (што се из логике учи у трећем разреду гимназије, за оне који не знају – закључивање од општег ка појединачном) друштво и држава подржавају бахатос, незнање, полтронство и глупост, па самим тим и министар промовише незнање, бахатост и глупост. Индуктивном методом закључивања (контра метода од ове прво поменуте) – док је појединаца као што је Иван Ружичић и професори Гумназије у Чачку, за ово девастирано друштво нада још постоји.
Драги професоре Ружичићу , Ваша најбоља одбрана су Ваши ђаци и Ваш рад. Не бих да оне које сте Ви учили , подучавали и научили поредим са онима које је учио, подучавао и, сумњам основано, нечему паметном научио актуелни министар провесте. То је само логичан закључак на основу понашања и одговорности и његове и Ваше према деци!
Зато, професоре само по савести и онако како сте нас учили! А ми не сумњамо да ће тај систем правих вредности који смо од вас професора и из наше Гимназије понели, једном ипак, победити!
Одлажу се избори?! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
