Тек крајем идуће године се сазнало за масакр у јавности - и то захваљујући појединим храбрим америчким војницима, али и новинарима који су одлучили да проговоре о злочину.
Што се самог злочина тиче био је то гротескно "типични" ратни злочин - група гневних војника (дан пре су изгубили популарног наредника који је стао на мину) - упали су у село и почели су да убијају, силују и масакрирају локално становништво.
Окрутност је била максимална - убијали су мајке са малим бебама, људе су бацали у бунаре па их затим разносили унутра ручним гранатама.... Да би цела ствар била још и страшнија, али и стварнија, постоји низ фотографија самог масакра које је направила америчка војска. Наиме, у то време било је стандардно да су одређени војници задужени за фотографисање сваке акције и ситуације, а овај злочин није био изузетак.
Највећи број фотографија направио је војник Роналд Хеберле који је касније сам признао како је уништио доста фотографија, нарочито оних на којима се виде припадници америчке војске како директно убијају цивиле (иако и ове фотографије које су на крају објављене нису нимало мање страшне).
Отпор према Рату у Вијетнаму још се додатно појачао након што је ова цела прича изашла у јавност крајем 1969. године. Али како се уопште сазнало за масакр? Није ли америчкој војсци било у интересу да све заташка? Сазнало се захваљујући тројици храбрих америчких војника који су одлучили да проговоре о ономе чему су сведочили.
Један од њих био је Хог Кловерс Томпсон Јуниор, рођен 1943. године, дакле за време Рата у Вијетнаму имао је свега 25 година. Наиме, он - и још двојица војника - Глен Андреота и Лоренс Колбурн, зауставили су низ убистава у Мy Лаи масакру блокирајући својим телима војнике.
Даље, Томпсон је директно спасио већу групу вијетнамских цивила тако што их је повео изван зоне пре него што је већи број америчке копнене војске стигао. Томпсон је са самог терена у неколико наврата својим надређенима путем радио везе дојавио да је у току масакр цивила (сви извештаји су уредно стигли до седишта и нико није учинио ништа).
Све би вероватно било заташкано да причу није довео у јавност познати истраживачки новинар Сејмор Херш (исти онај Херш који је одбацивао тврдњу да је сиријска војска користила хемијско оружје - велики извештај због којег је на себе навукао гнев подобне струке). Наиме, Херш је 12. новембра 1969. објавио причу о покољу у Мy Лаију. У припреми за тај велики извештај месецима је широм САД разговарао са војницима који су тамо били присутни.
Његов извештај имао је велики одек широм САД и света. Амерички анти-ратни покрет је ревитализован, тражило се хитно повлачење из Вијетнама. Људи су били шокирани оним што су видели и чули. Чињеница да је америчка војска на разне начине покушавала да сакрије овај злочин ситуацију је учинио по њих сада још тежом.
Прича је изишла, али шта је с убицама? 1970. Томпсон је одлучио да сведочи против одговорних за Мy Лаи масакр. После свега је јасно да ће му то сведочење максимално загорчати живот - иако је у потпуности био у праву и његова морална одговорност од њега је тражила да каже истину, замерити се "колективу" америчке војске крајње је опасно.
Ипак, храбри Томпсон је устрајао и рекао је све о убицама. Оптужено је 26 официра и војника - но, шта показује тај утицај америчке војске - сви од реда су или ускоро ослобођени или помиловани. Другим речима - за стравичан Мy Лаи масакр нико заправо никада није одговарао (наредник Вилијам Коли је најстроже оптужен и осуђен на америчком суду на доживотни затвор, али је пуштен након само 3,5 године притвора)!
Томпсону је пак, очекивано, живот уништен. Проживљавао је ПТСП, сталне ноћне море, распао му се брак, одао се алкохолизму...
Мала "утеха" стигла је тек 1998. - 30 година након масакра - када су он и преостала двојица која су спасавала вијетнамске цивиле, Андреота и Колбурн, добили војне медаље (Андреота постхумно), највиши чин за храброст који не укључује директан контакт са непријатељем.
Те исте године Томпсон и Колбурн вратили су се у Вијетнам, на место злочина, па су се састали с преживелима на месту где се данас налази меморијални центар.
Наравно, Мy Лаи није био једини масакр, знајући причу о њему можемо само претпоставти колико их се заиста догодило у Вијетнаму (али и раније у Кореји). Прича је то и о херојима међу монструмима, којих је нажалост у оваквим ситуацијама увек у мањини, али захваљујући њима истина се пробија и жртве не заборављају.
Ко стоји иза свих епидемија и пандемија и зашто прочитајте ОВДЕ.
Извор: Advance.hr
