С друге стране, руски аналитичари су направили стучну процену вежби и закључили да се ипак ради о маневрима искључиво одбрамбеног карактера, што значи да је НАТО у „стратешкој дефанзиви“, и то не само због плана маневара, већ због више фактора, од којих су најважнији раксол унутар савеза, немогућност да бројне чланице Северноатлантског савеза остваре договорени циљ о издвајању 2% БДП-а за војну потрошњу, док Трампових жељених 4% у средњорочном раздобљу изгледа научна фантастика.
Ту је и иницијатива француско-немачке осовине о стварању европске војске и ескалација између Грчке и Турске често на граници спорадичних сукоба, било на копненој граници или на мору због узурпације од стране такозване „Турске Републике Северни Кипар“.
Али ако је НАТО у стратешкој дефанзиви, то можемо захвалити само брзој реакцији Русије на кризу у Украјини, чак и ако су неупућени кауч-генерали незадовољни постигнутим и са сигурног, далеко од бојног поља, прижељкивали „оштар руски одговор и инвазију с уласком у Кијев“.
Ипак, чини се да су Владимир Путин, Сергеј Лавров и генерал Шојгу са сарадницима, укључујући директора обавештајних служби Николаја Патрушева и покојног генерала ГРУ снага Игора Сергуна, одрадили врхунски посао. А све је почело „обичним протестима у Кијеву“.
Од избијања украјинске кризе, посебно од уједињења Крима с Руском Федерацијом, пропаганда Вашингтона и појединих чланица Европске уније Русију описује као „агресора који себи даје за право да нападне кога жели“ и да су све земље у руском окружењу у опасности да им се догоди „кримски сценарио“.
Осим Украјине, која је од својих ментора тада гурнута у грађански рат, Молдавију, балтичке земље, па чак и декларисане руске савезнике као што је Казахстан, непрестано су „упозоравали како су у опасности и да би руска мањина могла да се побуни и уз помоћ Москве одцепи и припоји мајци Русији“.
Осим медија и јавих иступа западних политичара, пропагандне активности у земљама у руском окружењу је врло ефикасно обављала неописиво велика и разграната мрежа невладиних удружења, чије активности често излазе изван законских оквира земаља домаћина.
Москва је за овакву лавину пропаганде у неку руку и сама била крива, јер у самом почетку отворено није навела кључне разлоге уједињења Крима и често се давао нагласак на историјске околности, и то више него што је било потребно.
Како год било, овај ниво русофобије и погрешних интерпретација, што траје до данас, били би примерени да су САД и Русија у отвореном оружаном сукобу, када пропаганда по правилу постаје саставни део ратних активности.
Међутим, будући да се америчка администрација Русији супротставља за њих безвредним украјинским животима, нема другог објашњења од чињенице да агресивном антируском пропагандом Сједињене Државе желе да прикрију властити неуспех у покушају насилног отимања читаве Украјине, а најсласнији залогај би, без сумње, био стратешки важно полуострво Крим, са својом војном инфраструктуром и опремом вредном на десетине милијарди долара.
Исто као што нико не верује да је Запад кренуо у „крсташки рат“ против Москве како би Украјини донео „слободу“ и „демократију“, исто тако је тешко поверовати да се Русија одлучила на тако велики и одлучан корак искључиво из историјских разлога.
Позната је чињеница да било која земља која покаже одређени ниво независности од Сједињених Држава и Запада, а при том има ресурсе и усуди се да стане на пут остварењу неоконзервативног сна о „Новом америчком веку“, одједном постаје „недемократска“ и „велика опасност по светску безбедност“.
Када такве земље постану мета „Томахавк демократије“, њихови лидери обично завршавају пред преким судом или бивају убијени на лицу места. Срећом има и изузетака, као на пример сиријски председник Башар ел-Асад, који је, на велику жалост Запада, успео да избегне такву судбину.
С војне тачке гледишта може се приметити да су мете америчке агресије углавном медитеранске земље које, случајно или не, пружају већи отпор Сједињеним Државама и НАТО савезу.
Чак су и „хуманитарне војне интервенције“ биле фокусиране на јужну Европу и север Африке.
СР Југославија, Либија и Сирија су три примера где су се употребиле обе стратегије, „Обојена револуција“ и оружана агресија, не нужно тим редоследом, док су Тунис и Египат имали „срећу“ да је до рушења бивших режима дошло искључиво на крилима „револуционарног заноса“.
Бивши официр румунске војно-обавештајне службе и бивши заменик команданта аеродрома Отопени у Букурешту, Валентин Василеску, цитира документ руског министарства одбране из 2011. у којем се још тада наводи „како је главни непријатељ Руске Федерације међународни тероризам и да се треба усредсредити на исламисте у Сирији и Либији“.
„Тада је Русија одлучила да ојача своју ратну флоту у Медитерану, модернизује Црноморску флоту и војну инфраструктуру на Криму. Јачањем активности на југу Европе и Медитерану, подручју од посебног интереса НАТО савеза, Русија је отворила Пандорину кутију“, пише Валентин Василески.
Треба подсетити да је задатак руске флоте у Медитерану, пре директне војне интервенције, био да се спречи и бомбардовање Сирије од стране Вашингтона, а у цитираном документу стоји „како је Русија на аеродрому Андреас Папандреу у Пафосу на Кипру успешно створила базу за снабдевање авиона за поморско извиђање Ту-142 М и борбених авиона МиГ-31 БМ“.
Дакле, руске оружане снаге су ојачале своје присуство на Медитерану до границе која је за НАТО била више него иритантна, иако је Москва у оквиру заједничких споразума на то имала право.
Средином 2013. године се Вашингтон морао помирити с болном истином свргавања своје марионете у Египту, исламистичког председника Мохамеда Мурсија, али за освету ускраћује војну помоћ египатској војсци у износу од 1,3 милијарде долара годишње. Египат тада почиње да преговара о обнови односа с Русијом и након 40 година војне одсутности Каиро тада „разматра предлог“ о изградњи руске поморске базе из које ће надзирати Суецки канал.
Русија током тих преговора шаље бродове Црноморске флоте у базу Порт Викторија на Сејшелима, где је упловио први од три руска ратна брода, противподморнички разарач „Адмирал Шапошников“.
Оваквим распоредом је руска флота била у позицији која јој омогућава лак приступ Персијском заливу и Црвеном мору. Након реорганизације стратешке команде на југу Русије, Црноморска флота је била опремљена с 20 модерних бродова, готово сви модернизовани, укључујући шест подморница класе „Варшавјанка“, фрегатама опремљеним ракетним бацачима и специјализованом извиђачком и електронском опремом за ометање СИГИНТ и ЕЛИНТ, а план је био да се распореди и први носач хеликоптера „Мистрал“ француске производње, који је касније, због санкција, завршио у флоти египатске морнарице.
Црноморска флота такође укључује ваздухопловна постројења и морнаричку пешадију. Ваздушну подршку Црноморској флоти обезбеђује 4. Ваздухопловна дивизија, а независна ваздухопловна транспортна флота, која се састоји од 135 авиона Ан-22, Ан-124, Ил-76МД и Ан-12, обезбеђује ваздушну мобилност додатних постројења за брзи одговор од 80.000 руских војника из 49. и 58. Корпуса.
Ова моћна експедицијска сила је одмах по уједињењу Крима с Руском Федерацијом и реорганизацији под руководством генерала Шојгуа са сарадницима у Главној команди, могла да уништи сваку групу или организацију на Медитерану, у источној Африци, Персијском заливу и на Блиском истоку за које се у Москви процени да су терористичка претња Русији. То су најбоље на својој кожи искусили милитанти терористичке организације „Исламске државе“ и фракција Ал-Каиде у Сирији и Ираку.
Међутим, то је само врх леденог брега, што потврђују и генерали у резерви који су радили у подручју свемирске одбране Руске Федерације. Један од кључних елемента је систем Ц4И у саставу модерне Црноморске флоте на југу полуострва Крима.
Тамо се обезбеђује координација копнених и поморских операција у читавом европском делу руске територије и јужног дела Руске Федерације. За време Совјетског Савеза је тренутна база Црноморске флоте коришћена за домаће потребе и управљање свемирским мисијама КИП-10.
Руски генерали тврде како су грешке и пропусти почињени од стране политичара и високих официра Запада последица њиховог незнања о новој војној доктрини Руске Федерације која будуће војне операције не може ни да замисли без употребе снажне свемирске компоненте.
Управо та компонента, која се налази у срцу седишта Црноморске флоте, за циљ има да 10 пута повећа мобилност, брзину, ефикасност и прецизност конвенционалних борбених техника, континуирани надзор и праћење северне хемисфере Земље.
Свемирски центар прима податке с радара Вороњеж-М, радног распона 6000 км, који је спојен оптичким сензорима и ласерима у близини Санкт Петербурга, Пионирскију у Калињинграду и Армавиру на источној обали Црног мора. До 2017. је руска војска добила још пет ових радара, а од 2019. покривају читаву земљу и делом су интегрисани у систем противракетне одбране Кине.
Руски свемирски центар на Криму прима информације из сателитске мреже за узбуњиване КМО/К, која из орбите може да открије лансирање крстарећих и балистичких пројектила. Центар је спојен на мрежу руских војних сателита ЕЛИНТ, који прате радио и електронско емитовање, као и навигацијске системе којима су опремљени противваздушну пројектили, авиони и ратни бродови у Медитерану, Црном мору, Црвеном мору, Персијском заливу и земљама с којима Русија сарађује у војно-поморском сектору.
Активности свемирског центра Црноморске флоте се обављају микропроцесорима последње генерације, антеном и опремом за откривање, комуникацију и сателитски надзор, а у 20 руских војних објеката на подручју Крима се омогућава интеграција сензора за откривање и праћење потребно за рад аутоматизованог прецизног оружја Црноморске флоте.
На који начин су НАТО савез и Сједињене Државе могли да утичу на руске активности које су водиле разбијању америчке хегемоније у Средоземљу и Персијском заливу, а у чему је рад Црноморске флоте био кључ успеха?
Одговор је једноставан и већ се може наслутити. Неутрализовањем кључног центра на Криму и заменом руских војника с онима из оружаних снага Сједињених Држава.
Нема сумње да је ово један од кључних разлога који је подстакао Вашингтон на преврат 21. фебруара 2014. у Кијеву против демократски изабраног председника Виктора Јануковича.
Грешка коју су починили амерички стратези је била та што су себе већ видели као господаре Крима и нису имали стрпљења да чекају растављање система Ц4И и одношење опреме у Русију, што се планирало након превремених председничких избора.
Исхитрено су кренули с коришћењем ескадрила извиђачких дронова у Дњепропетровску, уз њихове сталне прелете над Кримом и тако открили своје праве намере Русима.
Будући да целокупни систем руске одбране, не само поједини његови сегменти, зависе од рада центра на Криму, Москва је активирала план који је без икакве сумње годинама стајао спреман у случају најцрњег сценарија.
Крим – САД, ЕУ и Ехон мобил
Други важан сегмент због којег су у Вашингтону одлучили да Крим мора да буде њихов је, наравно, нафта, а ово нас води у другу причу, тренутно актуелну, а то је сукоб Русије с америчким нафташима из индустрије шкриљаца и Саудијцима, који су протекле недеље одлучили да преплаве светско тржиште јефтином нафтом, наивно мислећи да ће тиме наштетити Русији.
Амерички аналитичари наводе „да се класична неолиберална отимачина ресурса Вашингтону, Бриселу и Еxон мобилу на Криму обила о главу“.
17.маја 2014. Њујорк тајмс објављује опширну анализу аналитичара који тврди како “узимајући Крим Путин добија велике морске резерве нафте“.
Објашњава се како је анексијом Крима Русија променила и законски прописане границе ексклузивног приступа поморским ресурсима у Црном и Азовском мору.
Промена је настала због 200 наутичких миља од обале на које Крим полаже право по Закону о праву мора из 1982. Типично за многе западне аналитичаре, он је право становника Крима искористио за антируску реторику којом обилује читав текст.
Оно што аналитичар међутим не спомиње је да ниједна тачка у Црном или Азовском мору нема географски положај који је удаљен више од 200 наутичких миља од обале од шест приморских земаља – Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Турске или Грузије.
Преклапања свих “ексклузивних” зона покрива 100% и једног и другог мора, са шест подручја подељених према правима која произилазе из међународног Закона о мору.
Подела ексклузивних зона у Црном мору није мала ствар, јер многи геолози верују да дно Црног мора, исто као оно на Северном мору, садржи огромне резерве нафте и гаса, посебно на већим дубинама. У овом случају руски Крим ништа неће променити за Румунију, Бугарску, Турску или Грузију.
Стручњаци сматрају да су подручја која је добила Русија она која крију “најбоље” нафтне резерве у Црном мору, при чему ваља напоменути да те резерве нису у потпуности истражене. Наиме, до 2012. је истражено мање од 100 бушотина у дубоким водама Црног мора, а само једна је дала позитивне податке. Реч је о бушотини “Домино 1” која је нашла нафту на дубини од 3.200 метара у румунским водама, а која се налази 600 метара унутар границе зоне румунског ексклузивног појаса и нема везе с руским водама.
Дакле, на први поглед је лако прихватити тезе о „агресији“ и „анексији“ Крима од стране Русије која је, делимично, агресивна крађа енергената коју је макијавелистички извео велемајстор Путин.
Овај закључак је можда утешан за руководство у Вашингтону које је намерно започело нови Хладни рат како би преузело контролу над Кримом, Украјином и свим другим постсовјетским републикама које нису успели да ољачкају кроз приватизацију државне имовине, економско насиље и корупцију.
Медији су, међутим, опширно писали о максималном ангажману и улагањима у Украјини од стране компаније ЕxxонМобил у 2012. години. Дакле, државни удар који су у Украјини спровели САД и ЕУ би, осим војно-стратешке компоненте, могао да буде и подстакнут жељом америчке мултинационалне компаније за нафтом и гасом од којих зависи читава Европа. У том случају би прикупљени подаци сигурно разочарали архитекте америчке глобалне хегемоније.
Аналитичари наводе „како за потпуно разумевање грешке коју су САД, ЕУ и ЕxxонМобил починили на Криму, треба погледати хронологију не превише суптилних потеза на евро-украјинско-руској шаховској табли“.
Европска унија је почела отворено да присиљава Украјину да на своју штету потпише робовласнички трговински споразум још у марту 2012. Месец дана касније, у априлу 2012., Путин с италијанском компанијом ЕНИ потписује уговор о истраживању руске црноморске нафте и ако буде могуће и гаса.
У августу 2012. Еxон великим свотама новца жели да надмаши руски Лукоил у истраживању украјинског подморја, посао који је у тржишној утакмици с Русијом за Еxxон био кључан због испоруке гаса Европи.
Током следеће године, бивши украјински председник Виктор Јанукович, без сумње уверен како ће се увећати његови банковни рачуни на Бахамима, присиљава украјински парламент да усвоји све потребне законе који омогућавају драконске мере штедње тражене од Европске уније и Међународног монетарног фонда.
Када је изгледало да би Украјина заиста могла да крене тим путем, Путин у августу 2013. намеће гасно-трговински ембарго Украјини. Када је видео да ће пропасти, Јанукович одједном одустаје од посла са Европском унијом, што се догодило на састанку са шефовима држава и влада ЕУ у новембру 2013.
Тада Запад чини свој историјско глупи потез и државним ударом руши Јануковича. Архитекте те стратегије су Путину дали савршени аргумент за враћање Крима у окриље Руске Федерације, што му је у самој Русији довољно да осигура власт следећих десет година.
Дакле, Русија је с операцијом повратка Крима отаџбини задала ударац компанији Еxон мобил и њеним тежњама за продор на европско тржиште с нафтом и гасом из Црног и Азовског мора. Али, што је још важније, трајно је осигурала надзор над софистицираним системима без којих би се целокупна руска одбрана свела на хрпу старог гвожђа и непотребне електронске опреме.
„Путин сигурно није највећи европски стратег још од времена Бизмарка, али не треба много за победу када му се супротстављају глупи и неизмерно похлепни противници вођени ароганцијом и незнањем. Све што је било потребно, је предвидети само један мали корак даље од непријатеља.
Једино што је сада остало глупим и провидним намерама Вашингтона, Брисела, али и Еxона, су медији који ће послушно прикривати ову срамоту“, коментар Френклина Спинеја ког вреди запамтити и који објашњава сав бесмисао војних маневара који, наводно, „иритирају“ руски политички и војни врх.
Наравно, увек треба бити на опрезу, али су и одлучност и стратешко планирање Русију довели у позицију да има пуно мање разлога за страховање за националну безбедност него пре десетак година.
У току је руски удар и освета за “Северни ток 2”! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: logicno.com
