Забринути су и послодавци, посебно они из малих и средњих предузећа, предузетници чији се статус не разликује много од радничког. Једноставно је, посао је стао, резерви нема, олакшице ни на видику. Први на удару постају запослени.
„Данас ми се другарица јавила, она је куварица у познатом ресторану, каже позвали су их на састанак и свима дали отказ…“, жали се једна жена, која је остала без посла.
Друга је предузетница, мораће да затвори фризерски салон где сама ради.
„Имам дете од пет година, супруг је тренутно незапослен. Приморана сам да не радим а трошкови за закуп локала, порезе и остало расту“, објашњава она.
„Супруг и ја радимо у истом угоститељском објекту који је 18. марта затворен. Имамо троје деце, како да им обезбедим скроман ручак и чоколаду“, једно је од питања.
Зашто се и мамама у приватном сектору не омогући да остану код куће, пита једна жена којој ових дана истиче породиљско, бебу нема где да остави а фирма има организовани превоз из центра Београда до кога она тешко може у овим условима и да стигне.
„Мајка сам шестогодишњег детета, посао сам изгубила јер је газда затворио објекат у коме сам радила, нисам пријављена, немам никаква друга примања, подстанар сам. Сви причају о повећању пензија, о разним мерама, а нико не каже шта да радимо ми који издржавамо децу, плаћамо кирију и не можемо сада да нађемо други посао“, очајна је самохрана мајка.
Сезонски радник код приватника на Сребрном језеру каже да је за овај месец обезбеђен јер је на плаћеном одмору, али брине га април, мај…
“Губим прилику да радим чак и за минималац, а друге приходе немам. Да ли ће нам неко пружити неку прилику или ћу умрети, свеједно да ли од короне или од глади“, каже он.
У безизлазној ситуацији је и радница која је једина у фирми добила анекс уговора којим јој није омогућено да ради од куће, иако је то могуће. Она је мајка двоје деце, од девет и 13 година, супруг јој је у француском карантину а она брине и о својим и његовим болесним родитељима.
Решења за сада нема, не најављују се никакве посебне олакшице за приватнике као да се рачуна како ће се они већ некако снаћи. Изостала је и јавна, државна подршка запосленима у том сектору, најава да ће их некако заштитити. А приче, појединачне судбине, личне драме – за сада су видљиве само у мејловима.
“Најгоре од свега је што из ове ситуације можемо да изађемо подељени на приватни и јавни сектор, а управо се то дешава”, каже професор Зоран Стоиљковић, председник Уједињеног гранског синдиката „Независност“ и додаје како му се чини да посебно о малом бизнису нико не размишља иако би држава могла да пружи неке компензације, ослобађања и да преузме део ризика у мери коју буџет може да издржи.
“Ми смо на мишиће изнудили ову седницу Социјално економског савета, и отворили врата да ту комуникација стане, јер би у супротном у ванредном стању могли само да посматрамо а да се после питамо чему синдикати служе ако не могу ништа да ураде. Пратићемо посебно ова питања око отказивања уговора о раду и тражити да држава кроз уредбе и посебне одлуке регулише те ствари које изазивају хаос. Покренули смо причу о мораторијуму на радна права и зараде док траје ванредно стање и видим да је то посредно као поруку и власт примила. Али сада смо у проблему да ће како-тако бити заштићени људи у јавном сектору, а апели не функционишу када је питању приватни. А ту имате страшне примере попут она 102 радника које је Војвођанска банка отпустила са роком који је краћи него законски а ти људи сада, кад шалтери не раде, не могу ни да остваре права преко службе запошљавања”, каже Стоиљковић.
Додаје да проблема има и у туристичким агенцијама, хотелима где су сезонски уговори, и да они једноставно пошаљу раднике на неплаћено одсуство, али је проблем и то што власт нема никакав утицај на корпоративни капитал, што се види на примеру Јуре.
Краткорочни потези
- Наш први апел да се обезбеди заштитна опрема запосленима верујем да ће већ наредне недеље да буде решен јер сте имали ситуацију да су из одељења за кућну негу Геронтолошког центра у Београду без икакве заштите и опреме слали људе на адресе старијих. Следећи проблем је саобраћај, видимо да се иде на ограничење кретања, али ако се све заустави, добар део људи нема аутомобиле да би отишао на посао или не може да поднесе тај трошак, па је то опет удар на привреду. Трећа област која се сада отвара је приватни сектор где држава не одлучује о потезима фирми, али може да их притисне, релаксира, да инвестира у неку производњу која је сада важна. Морало би да се размишља и о ребалансу буџета, да се не прича више о суфициту. Уместо тога, праве се неки краткорочни потези, попут поруке да се не плаћају рачуни, чиме остављате неке људе без прихода – каже Зоран Стоиљковић.
Прочитајте ОВДЕ колико је до сада у Србији људи заражено вирусом корона.
Извор: Данас
