Пише: Љубодраг Стојадиновић
Тешко је веровати у будућност оних који је више немају, а одузета им је последња могућност да ходају.
Њима нису ограничена нека људска права, што је у ванредном стању могуће, него је апсолутно укинуто право на кретање. То није допуштено. Није допуштен удар Владаоца на достојанствен живот било кога. А он је људима које патолошки воли укинуо свако самопоштовање.
Да ли су остарели грађани Србије били непослушни? Јесу, али њихова ужурбаност је изазвана грешкама у систему, који је давно остао без памети. Без емотивне подршке најближих, под претњама најтежом казном (заточеништво је горе од сваке болести), они су пожурили да заврше неке послове. Надали су се да то има некаквог смисла. Многи нису стигли, нити је то могуће. Нагло завођење диктатуре их је оставило пред нерешивим проблемима. То што неспособна премијерка тврди да ће бити урађено поуздан је знак да неће.
Читав јучерашњи дан провела је мислећи о томе како да пензионере стави у кућни притвор. Без икаквих олакшица и без рока трајања заточеништва.
Није одређено време за шетњу, што је добар обичај и у затворима са најсуровијим режимом. Идеја о отварању специјалних драгстора, у које би заточеници одлазили око 4 ујутру (док још траје полицијски час), екстремно је идиотска. Замислите аветињске, крмељиве старачке групе које пред зору тумарају у бакалницама за бивше људе из гета! То је идеја застрашујућег владајућег пара Вучић-Брнабић, од којих је свако за себе, у било ком тренутку доктор Џекил и мистер Хајд.
Старци и старице морају да знају: нема ни изблиза довољно људи да им буду при руци. Лажни волонтери су већ преварили неке од њих. На телефонима где ваља тражити помоћ сатима се нико не јавља. Не могу се подићи пензије без личног одласка на банкомат. Осим ако СНС не постане поносни власник свих сениорских пин кодова. Тешки срчани болесници ће умрети, не од вируса, него од основне болести. Људи са канцером могу да одахну и препусте се судбини: у онколошком центру су отказани сви контролни прегледи. До даљег, заувек.
Пензионери који живе у солитерима умреће од клаустрофобије или од туге. Њих и друге несрећнике поубијаће сурови тон владара, склоних да прете, уверених да суровост спасава здравље.
Социјални живот у Србији је мртав, додатно погубљен увођењем полицијског часа, као да се по улицама крећу вируси а не људи. Подаци о томе каква је старосна структура оболелих је тајна. Власт признаје да не уме да контролише људе пристигле из иностранства, њих око 30.000. Како ће држати под стражом више од 1.500.000 стараца и старица, којима више ни здравље ни болест нису потребни. Власт посредно признаје да није била у стању да контролише латентне носиоце вируса, јер није пратила њихове руте кретања. Може да надзире само немоћне, које не мора да прати, чак и кад их коначно изнесу из куће.
Врховни је рекао да се о изборима више и не говори. То за њега није тема, он влада немилосрдним декретима, јавним испадима у којима је и ошљарска брига за људе пијачни политички маркетинг. Брате Си, молим те помози, само у тебе се уздамо, ти си мој друг и побратим. Србија ће победити. Ево нама стижу маске, само што нису, респиратора имамо више него икад, али брат Ђинпинг шаље још. Кад све ово прође, замолићу га да дође овде и да га дочека пола милиона захвалних Срба. Чекамо те брате! (брисање сузе крпеном марамицом).
Мој предлог је да брата из Кине угостимо прасетином, у печењари код Ђуринаца.
Потреба за посебним мерама се не може оспорити. Али, то је питање организације здравственог система који одавно не постоји, а не диктаторског режања. Све друге болести су суспендоване до даљег, а министар здравља би морао да направи инвентар масовних смрти због те мере. И на крају саопшти биланс, који ће бити црњи од црњег.
Понашање Врховног је патетична апологија милитаризоване државе. У затрованој атмосфери се осећа јак задах, скоро смрад тираније. Ако не видимо да је епидемија само покриће за то, онда не видимо ништа.
Шта следи после полицијског часа? Можда забрана свега што нас чини људима.
Човек пред нама никада не испуњава обећања. Али претње да. Таква му је читава биографија.
Најстарији знају, али можда је добро да се подсете!
Некада им је отео пензије, а сада и све што им је остало од слободе.
ПрочитајтеОВДЕ нову колумну Небојше Медојевића.
Извор: pescanik. net
