Наиме, Арноове претке из 19. века задесила је велика недаћа из које су се извукли управо хуманошћу других људи. Породица Гујон, на чијем је челу била Алин Гујон, живела је у источној Француској и била угледна, имућна сточарска породица. Живели су на великом имању. Једне ноћи 1886 године избио је пожар. Ватра је у трену однела све што је породица Гујон годинама стицала. Одједном, нашли су се на улици, нису имали шта да једу и где да спавају. Градоначелник је издао потврду да су жртве пожара и дао им дозволу да могу да просе и организују донаторске догађаје. Тако су имућни људи почели да скупљају помоћ за породицу Гујон која је остала без свега. И успели су да се опораве.
Два века касније, потомак Алин Гујон, оживљава сву доброту људи који су помогли његовим прецима и препознаје сву страхоту оних који одједном остали без свега.
Интересовање Арноа Гујона за Србију јавило се још када је био дечак.
Арноу и његовом брату и сестри, отац и деда причали су свако вече о историји, грчкој митологији, врло сликовито. У таквим вечерима на ред су долазиле приче и о људима који припадају српском народу. Када је почело бомбардовање Србије у породици Гујон се све више причало о Србији. Арноов отац је припадао онима који су нису разликовали информисање од пропаганде. Није бранио Србе по сваку цену, али је тачно знао шта је лаж, а шта не. Учио је своју децу да није тачно све што чују о Србији. Учио их је да примеру Србије да, иако су у мањини, не значи да нису са исправне стране.
У Арноовој школи је организована дебата која је правдала бомбардовање националне телевизије и погибију радника. Арно, тада 13-годишњак, једини се јавио за реч и супроставио се свом професору пред свима. Тада је био дечак коме је Краљ Петар Први постао узор, јер је волео Француску и жртвовао се за њу.
Шест година касније, 2004. Арно се у медијима поново сусрео са страшним погромом Срба на Косову. Тада му се родила идеја да проба да им помогне, да макар један дан у животима људи са Косова учини мало подношљивијим, да им однесе неку помоћ, да знају да неко мисли на њих.
Замолио је две године старијег брата за помоћ. Подршку су добили од родитеља и сестре, па су сви заједно кренули да скупљају – старе играчке, половну гардеробу, све што је ико имао да им да. Мајка и сестра су правиле колаче, продавали их испред цркве и скупљали новац. Требало је оформити хуманитарну организацију. Око тога нису знали ништа, па су узели статут једног фудбалског удружења и преуредили га у статут хуманитарне организације којој су дали име „Солидарност за Косово“.
Арно, са братом и два другара, креће пут Косова и Метохије, на пут дуг неколико хиљада километара. Спавали су у врећама, напољу, на минус десет, јер је била Нова година када су кренули. Ништа им није било тешко, јер су знали тачно шта желе. Први сусрет са Србима на Косову остао му је у вечном сећању.
Остало је историја. До сада је помоћ коју је Арно обезбедио за Србе на Косову вредна 3,5 милиона евра. Хуманитарна организација „Солидарност за Косово“ до сада је одвезла 14 конвоја са одећом, обућом, храном и опремом за народне кухиње. Изградили су фарму алпских коза и фарму за тов јунади и краве музаре, млекару, фабрику за пастеризацију воћа и поврћа, постављали пластенике, бушили бунаре, реновирали 27 школа, породилишта, манастирске конаке, поклонили амбулантна кола, клавире за децу, обезбедили видео надзор за српске светиње, учинили да нека деца први пут виде море.
Већ 13 година Арно покушава да путем своје организације поручи да Срби нису монструми, да нису зли, да нису звери. Арно каже да се за истину треба борити чак и кад си у мањини, због чега је одлучио да буде на страни Срба, када су сви били против њих. Када знате да сте у праву, чекате да истина изађе на видело, и само треба бити стрпљив.
Целу причу можете погледати у следећем видеу:
Након пандемије да се испита деловање Вучића и Владе током кризе! Више о томе ОВДЕ!
Извор: Курир/Прва
