Наиме, несналажење Немачке и Брисела пред санкцијама против „Северног тока 2“ није ни мало импресионирало Москву, која је, сада, због страха ЕУ пред САД-ом, приморана сама довршавати већ готово завршен плиновод и тиме повећати своје првобитно утврђене трошкове и пробијати планиране рокове за његово пуштање у рад.
Владимир Путин одобрио је план руског плинског дива „Газпром“ за почетак израдбе економске и пројектне документације за плиновод „Сила Сибира 2“. У случају позитивне реализације радило би се о другом плиноводу којим би се руски плин достављао на кинеско тржиште, након што је с почетком прошле године свечано пуштен у погон највећи светски – 3 хиљаде километара дуг плиновод „Сила Сибира“. Посебност овог другог плиновода је та да ће он плин добивати с големог налазишта у Западном Сибиру које се сада користи за снабдевање европских потрошача.
Председник „Газпрома“ Алексеј Милер Путину је казао како су претходно проведене техничко-економске анализе дале позитивне резултате о економској исплативости тога пројекта и да се може прећи у прединвестицијску фазу пројекта, а што је Путин одобрио. Милер је такође рекао како би те испоруке плина биле орјентисане на тржиште западне Кине. Процењује се како ће траса плиновода „Сила Сибира 2“ пролазити кроз територију Монголије (укључио би и плинификацију те земље) и да ће његов капацитет износити 50 милијарди м3 плина годишње. За упоређивање, постојећи плиновод „Сила Сибира“ има капацитет од цца 35 милијарди м3.
У енергетским анализама Геополитика Њуза у више су наврата говорили како руски државни врх и енергетска струка озбиљно рачунају са сценаријем смањења испорука руског природног плина на европско тржиште, због чега они интензивирају нове пројекте усмерене на азијско тржиште: Јужну Азију (пре свега Индију, али и остале њој суседне земље) и Далеки исток, пре свега Кину али и Јужну Кореју и Јапан. Ради се, заправо, о новој руској енергетској стратегији и окретању према Истоку, започетој још 2014. г. с почетком украјинске кризе која је резултирала снажним западним противруским санкцијама које су у старту „мирисале“ на њихову дуговечност.
Дакле, разлози нове руске енергетске стратегије су економски и геополитички. С једне стране ЕУ форсира диверсификацију својих добављача природног плина због јачања своје енергетске независности, али такође, у склопу борбе против климатских промена инзистира на смањењу употребе фосилних горива и прелаз на алтернативне изворе енергије попут соларних електрана, ветроелектрана и тд. Како ће то даље ићи с обзиром на велике економске последице од рецесије која ће у ЕУ (и читавом свету) бити изазвана због свеопштег застоја господарских процеса у време пандемије КОВИД-а 19 остаје за видети.
За претпоставити је како ће се многи од тих пројеката из тзв. зелене енергетике морати зауставити или од њих чак одустати с обзиром да се у правилу ради о врло скупим инвестицијама, које, осим тога, дуго година неће доносити добит (са сличним проблемом сусрест ће се и Кина, глобална предводница алтернативних извора енергије, пре свега соларних и ветроелектрана, која је тим „зеленим“ енергетским програмом настојала знатно смањити своју велику зависност о нафти и плину што, наравно, има и своје геополитичке импликације). И други разлог споменуте руске енергетске орјентације на Исток је онај геополитички: врло сложени политички, господарски и сигурносни односи између Русије и Запада, као и међусобне санкције и противсанкције, што нису повољни услоети за планирање дугорочних заједничких енергетских пројеката, а камоли стратегија.
Овде можемо додати и још један битан економски чињеник који иде у прилог споменутој руској одлуци: пуно веће цене природног плина постижу се на азијском тржишту него на европском, а склапање споразума је једноставније јер се одвија на билатералној основи за разлику од сложене ЕУ бирократије која је увек подложна „побочним ударима“ незадовољних држава-чланица, како то најбоље сведочи и примје с реализацијом балтичког плиновода „Северни ток 2“, где је примат над пројектом, уместо тржишних интереса преузела (гео)политика и различити интереси унутар ЕУ чланица. Осим тога Брисел и кључне земље ЕУ постојано се налазе под снажним притиском Вашингтона усмереног на повећање увоза америчког укапљеног (ЛНГ) плина и смањење дотока оног руског – који стиже већ постојећим плиноводима.
Наравно, будући плиновод „Сила Сибира 2“ биће могуће реализирати искључиво уз услов да се с његовом изградњом усагласи Кина. Наиме, највеће тржиште и потрошачи тог енергента у Кини налази се на њезином истоку и југу, а на њих је управо и орјентисан већ постојећи плиновод „Сила Сибира“. Запад Кине већим се делом опскрбљује плином из Туркменистана и Казахстана. Међутим те су количине ограничене с обзиром на специфичан политички положај тих средњоазијских земаља, од којих Туркменистан нема нити снажну властиту енергетску индустрију па се све више-мање темељи на издавању концесија страним фирмама. Такође, с геополитичког гледишта Пекингу би било повољније осигурати сигурну опскрбу запада Кине кроз већ проверену сарадњу са сигурним добављачем и стратешким партнером – Русијом, него кроз сарадњу с нестабилним средњоазијским земљама, од којих, по запад Кине сада кључни Туркменистан, ионако већ дуже време тражи начине за извоз својих големих плинских залиха на запад и европско тржиште. Пре свега кроз евентуалну изградњу плиновода по дну Каспијског мора до Азербајџана и спајање с већ функционалним плиноводом ТАНАП (то ће бити врло тешко остварити с обзиром на пре пар година потписани међусобни споразум 5 држава каспијске регије, који укључује и еколошки сегмент и потребу давања сугласности свих страна за такве и сличне пројекте, па је тешко очекивати да ће њу дати Русија и Иран којима би туркменистански плин с обзиром на његове големе залихе био велика конкуренција).
Зато се може закључити како Русија Европској унији даје јасан, можда и последњи сигнал о томе да плин, који је деценијама у налазиштима Западног Сибира био „резервисан“ искључиво за Европу, може врло лако „склизнути“ у смеру велике и конкурентске Кине уколико ЕУ не покаже више тактичности и самосталности у спровођењу властите енергетске политике и доношењу стратешких енергетских одлука које се тичу њезине сигурне и јефтине набавке плина. Наиме, несналажење Немачке и Брисела пред санкцијама против „Северног тока 2“ није ни мало импресионирало Москву, која је, сада, због страха ЕУ пред САД-ом, приморана сама довршавати већ готово завршен плиновод и тиме повећати своје првобитно утврђене трошкове и пробијати планиране рокове за његово пуштање у рад, од чега ће, коначно, и стратешки и тржишно профитирати и Немачка и околне земље, као и европске енергетске фирме које у том пројекту суделују скупа с „Газпромом“.
Таква будућа сурадња с ЕУ, каква је сада, Русији није у интересу па Москва сада пребацује „лоптицу изазова“ на страну ЕУ, која ће се, пре или касније морати исказати што јој је у већем интересу: сигурна енергетска набавка кроз поуздане и ценовно повољне добављаче као залог за своју глобалну конкурентност, или одрицање од амбиција глобалног играча и стављање под скуте САД-а осим у сигурносном – и у енергетском и економском смислу. Наравно постоји могућност и оне најрадикалније опције – распада ЕУ и последично склапање билатералних енергетских споразума сваке од садашњих држава-чланица с киме год то оне желе – али то је најмање веројатан сценарио. Наглашавам, највећи проблем по ЕУ сада нису нити Русија нити САД, већ рецесија која ће онемогућити планове о потпуном одбацивању фосилних горива у средњорочном раздобљу и прелаз на чисте изворе енергије. А то одговара и Трампу и Путину који Европи настоје испоручити управо своје „прљаве“ енергенте на којима је изграђен читав индустријски свет и на којима ће, очито, још дуго почивати развој светског господарства у целини.
По угљоводоницима сиромашне земље, пре свега Кину и ЕУ, то баш није превише утешно, али тешко да ће оне у том смислу моћи било штс променити.
Одређена сатисфакција сада им може бити једино недавно покренути „нафтни рат“ између Саудијске Арабије и Русије који омогућује куповину нафте по, ускоро, можда и историјско ниским ценама. А Кина то већ обилно користи.
Србија је послала први контингент модернизованих основних борбених тенкова Т-55 на исток! Више о томе ОВДЕ!
Извор: geopolitika.news
