– Не волим јутра али је ово данас било лепо. Сунце је већ излазило… Али стварно, како год окренете, мене макар, све то подсећа на вампире. Знате, оно, као вампири се полако смирују и брзо враћају јер сунце пушта своје зраке – објашњава кроз смех Сека Саблић и наставља:
– Не волим та страшно рана јутра, друго је око осам сати када већ све заживи, а не ова мртва атмосфера где ми старци као зомбирани шетамо по улици. И, ето тако проводим време – констатује Сека Саблић. Највише је, како каже, муче ишчекивање и неизвесност.
– То ишчекивање је страшно, шта ће даље бити, и та незивесност коју осећа свако ко има мозга. Све је и даље у магли, не зна се шта ће бити. Као да ћемо живети на некој другој планети. Није то само вирус, него и ко преживи, шта ће преживети, које струке ће остати, које неће. Једноставно, ништа се не зна. Она каже да не мисли толико о себи него о ближњима.
– Не мислим ја о себи и за своје године, него сви ми имамо некога и зато бринемо – каже Саблић. Упитана постоји ли нешто што је у овој ситуацији умирује одговара:
– Тешко. Умирује ме моја кућа једино. Ја волим своју кућу. Живим сама, тако да мени то не пада тешко. Хоћу да кажем, иако живим сама нисам усамљена. Имам унуке, имам сина, имам снају, који су близу.
На питање налази ли ишта добро у свему овоме одговара:
– Ја увек тражим нешто позитивно. Сада нигде не журим, ништа ме не деранжира. Пратим телевизију али сада врло контролисано. Слушам информације. Одустајем, наравно, од слушања Вучићевих говора. То никако и то стварно препоручујем свима да избегавају, поготово ми обележени у овој причи, да никако не слушају јер је то стварно неиздрживо и није добро за здравље. Ако преживите те говоре у току ноћи ћете се сигурно пробудити у некој мори – сматра Сека Саблић и поручује на крају:
Останите код куће. Може се.
Прочитајте ОВДЕ исповест зараженог Ђорђа Давида.
Извор: Данас
