Ни Москва ни Анкара нису заинтересоване за отворени војни сукоб, али Турска у рукаву има „адут“ – мореуз Црног мора који контролише, а који је Русија потребан као ваздух, све док су њене трупе присутне у Сирији.
Шта ће се догодити ако Турска за Русију заиста затвори Босфор и Дарданеле, који спајају Црно и Средоземно море?
За сада се само говори о “могућностима блокирања мореуза за пролазак ратних бродова као одговор на погоршање ситуације у Идлибу”.
Такво право Турска може да примени на темељу чланова 20. и 21. конвенције из Монтреа, потписане 1936. године о регулисању мореуза, који Анкари пружају такву прилику уколико Турска сматра да је „угрожена непосредном војном опасношћу“.
Наравно, данас нема војне опасности за Турску. Турска војска је у Сирији и напада сиријску војску, али турској територији, независности и безбедности нико и ништа не прети.
Ипак, председник Ердоган можда може да примени сличан аргумент из арсенала политичке демагогије. На крају крајева, управо присуство Русије и акције руских ваздухопловних снага спречавају Турску да спроведе своју најважнију војну операцију у Сирији.
Ердоган је прилично способан да изда наредбу да се блокирају мореузи за бродове руске морнарице, а технички то није тешко – Босфорски мореуз се види са истамбулске обале.
Шта би се догодило у том случају? Кратки одговор је да за Русију то не представља ништа добро, а још мање за сиријску владу. Русија нема довољно „слободне границе“ да настави да подржава Башара ел-Асада у Сирији.
“Затварање црноморских пролаза је веома озбиљна ствар, у суштини је то ратно стање између Турске и Русије, што ћемо, наравно, покушати да избегнемо”, каже Адмирал Владимир Комоедов, бивши командант Црноморске флоте (1998-2002).
“Али, присетимо се да је Исток изузетно лукав. Можете очекивати било који трик, укључујући затварање Босфора. У овој ситуацији, Русија се може спотаћи на турске препреке.”
Русија у Сирији нема само две познате базе – морнарицу у Тартусу и авијацију у Хмејмиму, већ и велика складишта и залихе оружја и муниције.
Подршка сиријској војсци из ваздуха и са копна захтева свакодневну конзумацију хране (особље треба да једе три пута дневно), као и стотине хиљада граната, ракета, муницију.
А кад је председник Владимир Путин у марту 2016. године објавио да је у првих шест месеци операције у Сирији из руског буџета потрошено 33 милијарде рубаља (у просеку 156 милиона рубаља дневно), било је јасно да су већину тих средстава „појели” трошкови муниције, горива, резервних делова као и њихова испорука.
Данас има неколико главних рута за снабдевање руског оружја и потребне војне опреме у Сирију.
Главни су поморски транзит кроз Црно море – Босфор и Дарданели – даље кроз Средоземно море до луке Тартус.
Дужа рута је северна, од Баренцовог мора (Мурманск, Североморск), заобилазећи Норвешку, Велику Британију, Атлантски океан, Гибралтарски мореуз и затим поново Средоземно море.
Осим тога, „ваздушни коридор“ – преко Црног мора и територије Турске, још увек се може летети небом кроз ваздушни простор ове земље. Дуга стаза је кроз Иран и Ирак.
Најекономичнији и најефикаснији у погледу масовне испоруке оружја и муниције је, наравно, управо поморски пут кроз мореуз Црног мора.
Заправо, управо овим рутама се, до Сирије, обављају све главне испоруке, такозвани Сиријски експрес.
Ако се овај “Сиријски експрес” прекине, руске базе у Сирији ће одмах бити изложене “гладовању”.
А ако Башар ел-Асад не буде могао да их снабдева горивом и храном, онда могу настати велики проблеми са муницијом и војним особљем.
Прочитајте ОВДЕ како су џихадисти прошли када су покушали да употребе хемијско оружје.
Извор: web-tribune. com
