Међутим, турској војсци није место чак ни ту, што се видело у недавном борбама и Идлибу, где су напади спровођени искључиво далекометним топовима и нападачким дроновима, а Ф-16 су оборили два сиријска Су-24 и један Л-39 ракетама ваздух-ваздух дугог домета АИМ-120, не улазећи у сиирјски ваздушни простор, што је детаљ који је требало посебно објаснити, иако је бесмислена тврдња генерала Хулусија Акара да је турски Ф-16 одговорио ватром и оборио сиријски школско-борбени авион зато што га је сиријски пилот напао у ваздушном простору Идлиба. Да је било тако, онда је убијени сиријски пилот имао мазохистике или суицидалне пориве, што није био случај.
Турци тврде да су „побили од 2000 до 3000 сиријских војника“ и „уништили“ су део ваздушне флоте, протузрачне обране и на стотине тенкова, борбених оклопних возила, хаубица, вишецијевних ракетних сустава и тешких, средњих и лаких артиљеријских оружја. Доказани губици су, наравно, вишеструко мањи, иако их је било, посебно у дану када је Турска тражила примирје од Москве да извуче мртве и рањене, што је искористила за масовни напад дроновима, артиљеријом и мешаним турско-терористичким јединицама на положаје сиријских владиних снага и Хезболаха југозападно од Алепа. Та и друге акције су наводно биле одговор на сиријске нападе на турске положаје у Идлибу, услед којих је, према изјавама Анкаре, убијено више турских војника. У правило, наратив Турске је да су Сиријци њих нападали, а они су „само одговарали ватром у знак одмазде“.
Ситуација у сиријској провинцији Идлиб ескалирала је у јануару, када су трупе Башара Ал-Асада извеле напад на положаје терористичких организација које је подржала Турска. Према аналитичарима, Турци су једва дочекали, само како би НАТО пакта. Али је савез већ рекао да неће слати снаге у Идлиб у оквиру петог чланка повеље организације, који подразумева да, када буде нападнута једна земља чланица, све остале требају интервенисати. Односно, рекли су Турској да проблеме мора решавати сама, а то је прилика да видимо с којим би снагама то требала учинити.
Турска војна потрошња
У 2018. и 2019. години су, мање или више, све земље НАТО пакта повећале војну потрошњу, али ниједна као Турска, чија је војна потрошња порасла за 20%, док су остале земље трошиле у просеку само 10% више од претходних износа. То се уклапа у целокупну стратегију турских власти супституције увоза у сектору наоружања.
Наиме, око 30% све војне потрошње у Турској отпада на куповину новог оружја те на истраживање и развој, посебно је значајно да се готово трећина, тачније 28%, свих научних истраживања у земљи спроводи у војно-индустријском комплексу. Осим тога, те бројке последњих година стално расту.
За сада је земља још увек превише зависна о оружју из увоза. На пример, Турска још увек нема ни своје тенкове, ни подморнице, ни борбе не авионе и сви су углавном амерички или немачки.
Колапс лире, који се догодио средином 2018. године, тешко је погодио куповну моћ Турске, али је с друге стране покушаје стварања „властите турске“ војске, што би повећало и приходе од извоза. До сада су постигнути успеси у развоју различитих оклопних транспортера и војних камиона, тенкова, укључујући аутономне, те беспилотних летелица, иако су прилично скупе, а Сирија и Либија су смањиле турски арсенал ових важних оружја.
Бројне „стратегије“ које обликују визију будуће политике Турске, међу главним циљевима проглашавају стандардну „борбу против тероризма“, иако на терену искључиво Курда, јамчење унутарње сигурност земље и јачање њених граница, прије свега са Сиријом, али и сусједним Ираком.
То објашњава и клађење, прије свега, на обрамбено оружје. Осим тога, покушај војног удара из 2016. године играо је важну улогу у пребацивању фокуса с спољњих на унутрашње претње. Ти ће догађаји касније значајно утицати на квалитету обуке модерне турске војске, јер су редови официра тада „очишћени“, а чистка стручног часничког кадра и недостатак борбеног искуства међу активним војницима може играти важну улогу у тренутним и будућим сукобима.
Ердоган је на врх војске довео себи одане генерале врло упитних компетенција. Тако се министар обране, генерал Хулуси Акар, током сукоба у Идлибу позивао на вољу Алаха, а на конференцијама за новинаре, осим уобичајених прича о стотинама убијаних Сиријаца и свакодневном уништавању сиријске војне опреме нешто стручније у војном смислу од њега нисмо могли чути.
У делу који се тиче „величине турске војске“, она је велика по броју војника и Турци су са својих 355. 200 „активног“ особља су готово двоструко већи од Француске, која има 204. 000, а након тога следе Немци са 180. 000, Италијани са 171. 000 и Британци са 148. 000 војника у активном саставу.
Али Турска је инфериорнија по војној потрошњи. И то врло озбиљно. Ту не вреди гледати стопу повећања потрошње, већ бројке изражене у америчким доларима. Уједињено Краљевство је 2018. за војне потребе издвојило 59 милијарди долара, Француска 51 милијарду, а Немачка 50 милијарди долара. Турска је 2018. године за огромну војску, у смислу броја војника и персонала у министарству одбране, издвојила само 12 милијарди долара. Чак је и Шпанија са својих 13,5 потрошила више.
Наравно, ове бројке не говоре директно о снази или слабости војске, поготово јер Турци имају пуно више врста оружја од својих НАТО савезника. Тенкова, на пример, имају 2300, а Французи, Британци и Немци заједно имају 663 комада. Турска има 308 борбених авиона, а Французи 208. То јест, наизглед је турска војска опремљенија од савезника, а у многим родовима и бољим оружјем.
Али ипак треба подсетити да је значајан део тог оружја технички застарео. На пример, најмоћнији турски борбени авион је Ф-16 Фајтинг Фалкон, развијен ’70-их. Исти је случај с америчким тенковима М48А5, којег су САД престале користити средином ’90-их, а Турска има 750 таквих тенкова, трећину од укупног возног парка. И сви су у служби, али можда се могу показати добрима у рату против Курда, чак ни против њих, док би у сукобу с било којом редовном војском лако били „избачени из строја“.
Турски савезници одавно прелазе на модерније оружје, због чега и Анкара повећава трошкове. Али је проблем што велики део новца одлази на неке редовите ствари, попут основних плаћа војног особља и трошкова администрације министарства обране.
Турска и савезници имају различиту опрему, као и различите плате војника. Увек, када говоримо о војној потрошњи, мислимо на “комаде гвожђа”, али значајан део новца иде за плаће особља. На пример, ако узмете борбени авион пете генерације Ф-35, јасно је да ће пилот за њега коштати пуно више од самог авион.
Овде су бројеви неких главних оружја доступне турској војсци:
Борбени тенкови: 2379, међу којима је 713 Леопарда, 916 тенкова М60 и 750 тенкова М48А5.
Борбени авиони: 308, међу којима је 27 авиона Ф-5 Нортроп, 233 авиони Ф-16 Фајтинг Фалкон и један Ф-35.
Хеликоптери: 35, од којих су трећина њих, односно 12 комада, амерички С-70А Блек Хок из ’70-их.
Беспилотне борбене летелице: 33, све дронови Бајрактар ТБ2 дронови средњег домета властитог дизајна, те око 60 дронова АНКА, 66 тачније, али говоримо о бројкама пре „дронопада“ у Сирији и Либији, где је Турака у једној и другој земљи изгубила најмање по десет борбених дронова, од којих по три до четири Бајрактара. Податке је лако наћи на интеренту и доказиво оборене турске дронове, за које постоје фотографије и снимке олупина. Пропагандни медији сиријске и либијске војске наводе и веће бројеве, али то није потврдило ни Асадово ни Хафтарово министарство обране.
Подморнице: 12, од којих четири класе Атилај, а осам класе Превез/Гир, све израђене у Немачкој.
Фрегате: 12, од којих су осам њих класа Габyа, модернизиране верзије америчких бродова произведених од 1975. до 2004. године.
Процена борбене делотворности турских оружаних снага тежак је задатак, јер захтева анализу превише фактора. Али турска војска традиционално се сматра другом међу земљама НАТО пакта, одмах иза америчке. То се више објашњава и историјским разлозима, јер се турска војска одувек сматрала елитом друштва у земљи, а мање техничком опремом и високом нивоом школовања часничког кадра.
Истовремено, морал турских војника је данас врло упитан, што су више пута након 2016. године приметили чак и локални стручњаци. Кривац за пад морала и жеље за борбом су нови закони који су ослабили политички утицај војске, а на другој страни су повећали улогу председника. Турски официрски кадар, осим Главне команде у којем су постављени Ердогану слепо одани генерали, незадовољан је новом улогом у друштву и то се одражава у моралу за потенцијални, не за стварни сукоб с непријатељем којег измисли Ердоган, а њему су непријатељи такорећи сви. Од Грка до Бугара, од Курда до Ирачана, а Сиријце свих етничких и верских група да не спомињемо, с изузетком Туркомана на северозападу арапске земље.
Што се тиче савезника, турски председник Ердоган је очито прескочио предавања из историје и не зна да је Османско царство имало моћну ратну машинерију све док је поробљене земље није третирала као поражено робље, већ је остављало локалну властелу на положајима, а они су заузврат учествовали у турским војним походима против царстава на западу и истоку, на југу и северу. Ердоган никада неће имати ниједног савезника, попут неких султана. Једини савезник на којег може рачунати, и то апсолутно непоуздан, су терористи сиријске Ал-Каиде или организације Хаџат Тахрир Ал-Шам, потом Исламска странка Туркестана, Ансар Ал-Шарија, Хурас Ал-Дин, Нуредин Ал-Зенки, бридага Султан Мурат и слични, а с њима се не гради „ново Османско царство“ о којем сања Ердоган и његови обожаваоци.
Прочитајте ОВДЕ ко је то важан убијен у Сирији.
Извор: logicno. com
