Становници Милоса су били изненађени. Апеловали су на морал, правду, закон, чак и богове.
Атињани су им одговорили: "Имате избор - или да урадите како смо вам рекли или ћете бити уништени, тако да престаните да нам трошите време."
- То није фер, инсистирали су Мелијанци.
Е онда су Атињани "убили све одрасле мушкарце које су заробили, жене и децу продали у робље, а потом послали пет стотина колониста и населили територију."
Овом последњом реченицом, можда најсажетијој у светској литератури, грчки историчар Тукидид закључује мелијански дијалог у својој "Историји рата на Пелопонезу“. (Дијалог је овде скраћен).
Текст је класик у међународним односима - и добар водич за разумевање нашег света данас.
То био први приказ две традиције које прожимају светску политку од тада. Менталитет Атињана Тукиди описује као реализам. Карактерише га то што на свет гледао као на позорницу која је организована само снагом и личним интересом.
Можда је у праву.
Мелијански приступ назива се идеализмом. Та традиција није увек била тако слаба као што су били Мелијанци. Временом се та традиција развила у појам међународног права, какав је касније отеловљен, на пример, у Уједињеним нацијама и Европској унији. Овде би правила требало да имају предност, или барем да је ублаже, над моц́и како би се заштитили слаби од јаких а да корист из тога извуку сви.
Западни свет после Другог светског рата обликован је у великој мери у архитектури којој би се Мелијанци дивили. За то има велики разлог - тај свет је вођен од стране суперсиле, Америке, која је била реалистична у војној спремности, али идеалистичка по питању визије и самих вредности. УН се залагао за легализам и решавање сукоба без рата. Друге институције, од Међународног монетарног фонда до претходника данашње Светске трговинске организације, најавиле су да правила постоје како би ограничила голу моц́ у светским односима.
Нико није прихватио овај мелијански менталитет више од Европљана који су трауматизовани ратом, а посебно Немци, који су починили геноцид који Атињани не би могли ни да да замисле. Реторички, Немци су се одрекли велике моц́и и сопственог интереса, што је један од разлога зашто још увек презиру и недовољно финансирају своју војску.
Више од деценије након завршетка хладног рата изгледало је да је идеализам будуц́ност. Неки аутори славили су "крај историје", а превладао је либерални међународни поредак. Многи су били посебно одушевљени ЕУ, врхунцем легалистичког и постнационалног мултилатерализма, предвиђајуц́и да ц́е "Европа управљати 21. веком“, „да је европски пут најбоља нада“, и да ц́е ЕУ постати "нова суперсила."
Оно што се догађа уместо тога је нагли скретање са идеализма и назад ка реализму. Неке древне, али модерне силе, попут пост-совјетске Русије, пост-отоманске Турске и пост-империјалистичке Кине, у различитим су се временима осетиле понижене од стране Запада и његове идеалистичке догме. Кина, Русија и Турска су сада потпуни реалисти.
Када је, на пример, руски председник Владимир Путин напао Грузију 2008. и анектирао Крим 2014. године, то је учинио са менталитетом Атињана у Милосу, не обазируц́и се на то да крши међународно право.
Уосталом, ко би га зауставио.
Кад Путинови ратни авиони бацају бомбе на Сирију како би помогли свом Башару ал-Асаду, они претварају милионе у избеглице које ц́е, нада се, пронац́и пут ка ЕУ и тако изазвати хаос.
Са истим мрачним реализмом кинески председник Си Ђинпинг посматра свој комшилук. Тамо где може да потврди своју моц́ и да му притом то прође неометано, на пример, узевши неколико острва у Јужном кинеском мору и да их претвори у кинеске носаче авиона. Тамо где он израчуна да његова моц́ још није довољна или би могла изазвати (још увек) супериорну силу попут Сједињених Држава, он чека... Попут Тајвана.
Не знамо како се Тукидид лично осец́ао због онога што се догодило на Милосу... Он је то само описао и протумачио. Реализам заиста може бити природно стање у природи. Али свет је подношљивији када они који имају моћ имају и идеале.
Изгледа да је Европи, нажалост, суђено само да има вредности, али не и моц́. У међувремену, чини се да су САД под председником Доналдом Трампом привремено изгубили интересовање за идеале, стављајуц́и "Америку на прво место", шта год то значило. То би се могло поново променити ове године, наравно, после председничких избора. Надајмо се да ц́е успети. Јер, САД остаје једина нација која данас потенцијално има и моц́ и идеале и која може спречити свет у којем, како су Атињани рекли Мелијанцима, "јаки раде оно што могу, а слаби трпе оно што морају“.
Ко је био Тукидид?
Тукидид (мало пре 454. п. н. е. — Атина, око 396. п. н. е.) је био грчки историчар из Халимунта код Фалера и аутор монографије Историја Пелопонеског рата, која обрађује сукоб из 5. века између Спарте и Атине од догађаја који су му претходили до 411. п. н. е.
У исти мах, Тукидид се сматра творцем политичке и научно-критичке историографије, због тога што је далеко превазишао своје претходнике интензивним удубљивањем у страсти и у међухеленске социјалне, економске и војне односе, као и тежњом да чињенице прикаже у њиховој пуној природности ослобађајући их притом од свега што није у вези са њима.
И античка и модерна наука слажу се у оцени да је Тукидид највећи историчар Антике. Он је своју Историју Пелопонеског рата написао не само као савременик оних од којих је прикупљао чињенице проверавајући их са више страна, него и као учесник многих догађаја како ратних тако и политичких.
Између руског Ту-142 и НАТО ловца Ф-16АМ улетео МиГ-31 са далекометним ракетама Р-33. Прочитајте ОВДЕ још детаља.
Извор: Курир/Bloomberg
