Он се на Фејсбуку пријатељима обратио петог априла, следећим статусом:
Можда вас занима...
- Здраво свима,
За све оне који не знају, моја супруга Лаура и ја смо заражени. Пре недељу дана вирус ми се спустио на плућа, добио сам упалу и хитна помоћ одвела ме је у болницу.
Пре тога, Лаура и ја смо се борили са температуром, углавном нам је обома константно била изнад 39 степени. Ја сам гадно кашљао, изгубио сам чуло мириса и укуса и био сам стравично слаб и уморан. Лаури се, на срећу, стање није драстично погоршавало и није јој се спустило на плућа.
После седам дана, када сам видео да се симптоми погоршавају, позвали смо хитну помоћ и смештен сам у болницу. Особље је фантастично и знам да сам тамо сигуран. Међутим, и они имају своја ограничења и труде се да их превазиђу, што сам схватио прошле ноћи. На антибиотицима сам и стављена ми је маска за доток кисеоника. Међутим, када се усред ноћи и поред тога пробудите јер не можете да удахнете, паничите јер ни маска не помаже, не схватате зашто сестре не могу да вам помогну...Тек тада схватио сам да се заражени или опорављају и излазе на предња врата или их износе на задња. Знам да звучи стравично, али ни лекари и сестре нису свемогући, нарочито у ситуацији у којој смо, где су преплављени послом. То сам видео сопственим очима.
Освануо је четвртак и пробудили су ме да ме пребаце у колицима на друго одељење, за заражене. Никад нећу заборавити пут до тог одељења, осећао сам се као да ме воде у подрум или нешто томе слично. У том тренутку још ме нису тестирали и нисам знао да имам корона вирус.
Био сам први пацијент у мојој новој соби па сам заузео кревет до прозора. Како се соба полако пунила, сви су изгледали као на самрти, а касније тог поподнева један од пацијената није могао да дише упркос кисеонику на који је био прикључен. Почео је да паничи. Било ми је јасно шта се дешава па сам позвао сестру. Брзо је дошла, али никако није успевала да га смири. Он је био ван себе, све виталне функције биле су му повишене и морали су да му дају неко средство за смирење, међутим, ништа није помагало. Ускоро су позвали његове синове и било је јасно да је то последња ноћ тог човека.
Синови су му дошли и отишли, и никад нећу заборавити два наредна сата. Човек је дозивао нека имена, претпостављам чланове породице. Све време покушавао је да удахне. Звао сам сестре, али рекле су ми да више ништа не могу да ураде за њега. Тако сам лежао и слушао како му се дах све више утишава док покушава да и даље изговори: "Дејв, Шели, душо", и тако унедоглед.
Онда је одједном престао. Настала је тишина. Отишао је и нека почива у миру.
Многи наивно коментаришу да су млади, да им ништа неће бити. Дозволите ми да вам објасним.
Све што у болници могу да вам ураде је да уклоне неку могућу инфекцију коју вирус изазива како би вам повећали шансе да се изборите са вирусом. Здравствени радници не могу да учине да вирус нестане. Здравствени радници не бирају пацијенте, ни према годишту, нити према полу или националности. Примљени ће бити сви, а онда се свако бори за себе. Ако не можете да се изборите сами, потонућете.
Лаура је, док сам ја био у болници, такође била болесна. Срећа је у томе да јој се симптоми нису погоршавали али је ипак тако болесна морала да чува децу. Не само то, са нама су изоловани и наш пријатељ и његова ћерка. Наше ћерке су такође имале температуру, али све је прошло без икаквих проблема.
Све ово написао сам вам како бих вам приближио мало цело искуство заражености вирусом. Сигуран сам да сте и сами претпостављали да ово није шала, али пошто још има оних који сматрају да вирус није ништа опасно, желео сам да разјасним да јесте опасно.
Останите код куће и држите се својих вољених. Ја сам један од срећника који је успео да оздрави, а сада морам да радим на враћању снаге. Чувајте се - поручио је Крег.
Прочитајте ОВДЕ нову колумну Михајла Меденице.
Извор: Блиц
