Пише: Владимир Кудрјавцев
У ери Трампа, када је реч о међународном положају и унутрашњој политици САД, издвајају се две тенденције.
1 – Након неуспеха импичмента, Трамп је значајно ојачао своју политичку позицију али његови (и снага „иза њега“) сукоби са „дубоком државом“ , која прожима све институције власти у Америци, нису окончани.
2 – Трампову вањску политику води нови изолационизам, нова Монроеова доктрина, док његови противници у Америци негују слику „једине глобалне суперсиле“, свеприсутне широм света.
Ово је суштинска разлика између та два стратешка приступа, а Трамп је ту разлику окарактерисао чувеном фразом са говорнице УН-а:
„Будућност не припада глобалистима, будућност припада патриотама“.
Примери говоре сами за себе. Један од најупечатљивијих су Трампови дуготрајни и упорни покушаји постизања споразума с талибанима о напуштању Афганистана, што није у складу са плановима америчких глобалиста којима треба Авганистан као полигон за акције против Русије (кроз централну Азију), Кине и Ирана. Исте снаге се, и то засад прилично успешно, одупиру и Трамповим напорима за повлачење војске из Сирије и Ирака.
Могуће је да је повлачење америчке војске из три војне базе у Ираку почетак Трамповог другог покушаја да „тихо“ – док је читав свет заокупљен коронавирусаом – учини оно што није успио да уради раније.
С обзиром на растући изолационистички тренд америчке спољне политике и очигледан несклад у прекоатлантским односима, изјава Џоа Бајдена да ће, уколико Доналд Трамп буде поново изабран, Северноатлантски савез нестати – има пуно оправдање и смисао.
Обично политичари говоре истину када још увек (или већ) нису везани никаквим обавезама. Трамп је током своје прве предизборне кампање више пута критиковао НАТО. Када је постао председник, реторика је ублажена, али је подривање савеза од стране актуелног председника САД – настављено (изнуђивање новца од европских партнера; трвења с Турском око споразума везано за С-400 са Русијом).
И, сваки његов потез начињен је искључиво у интересу Сједињених Држава, а не евроатлантске заједнице. Стога су и Ангела Меркел, а нарочито Емануел Макрон, почели да говоре како је време да се Европљани побрину за сопствену безбедност, те да се не треба уздати у Вашингтон. Дискусије о „европској војсци“ поново су добиле на актуелности…
НАТО се нашао између Трамповог чекића и европског (немачко-француског) наковња, али атлантичари са обе стране океана покушавају да удахну нови живот савезу под изговором да се морају иозборити са „руском претњом“.
С обзиром на корона вирус који је нанео озбиљан ударац европским интеграцијама, као и извесну победу Трампа на америчким председничким изборима у новембру, може се претпоставити да ће улога НАТО као војно-политичке структуре и даље опадати.
Ипак, Сјеверноатлантски савез неће нестати тек тако. А Сједињене Државе неће повући трупе из Европе – интезивираће се америчка билатерална војна сарадња са појединим европским земљама. Нарочито са оним које пристају да такву сарадњу – плате својим новцем.
Извор: ФОНДСК
