Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Малер. Целе зиме смо се поштено спремали за Фрушкогорски маратон 2015, моју прву шумску трку у животу. Далибор је Игора и мене лако уверио у лаж да смо апсолутно спремни за подухват зван „Ултра екстремни маратон“. Кад већ потежемо пут,нек буде најдужа траса. Звучало је логично. Чак смо имали и неко полуамбициозно време завршавања на уму. Од старта смо кренули јако, тречећи и већину узбрдица, па сам се баш знојио ко нездрав по врућини. Писало је да ће у Парагову бити воде на пункту. Било је само банана. Грчеви, који су се најавили који километер раније жигањем у левом листу, су у подножју подуже узбрдице стегли обе ноге. Неискусни напад панике је одрадио остало. Тако сам се већ на 31. километру (од планираних 125) нашао у нокдауну. На терету екипи…
Из самосажаљиве потраге за изговором ме је тргао глас старијег учесника који се надвио над мене: „Сине, јеси ли добро? У којој трци учествујеш?“ Комплекс ме је нагнао да се приберем и поносно наведем име трке. „Па, хоћеш ли га завршити?“ лаконски је приупитао старац и упорним кораком наставио узбрдо. Не знам да ли је стварно било боцкања у његовом тону или ја једноставно ни на Марсу не бих могао да избацим Дорћол из себе, али није више постојала шанса да ту поседим дуже. Једноставно сам морао стићи до врха пре њега. Када сам му се десетак минута касније у пролазу јавио, улоге су већ биле замењене. Смиривао је дисање ослоњен на дрво. Грчеве сам презупчио, ноге су добијале наређења директно из командног центра у малом мозгу. Пут је полако кренуо низбрдо. Једино је остао проблем недостатка течности. И ко и зна у шта би израстао да на врху следећег брда љубазна мајка и ћерка нису поделиле самном последње гутљаје млаке воде…
До 69. километра и логорске ватре на Летенци сам каскао за другарима. Виђао сам их евентуално кад би, након дужег предаха, напуштали контролну тачку у коју бих пристизао. Тако да сам већ при првом трејл искуству имао прилику да се орјентишем и крећем сам али и да проводим неко време у покрету са новим људима. И једно и друго је доприносило да километри безболније прођу. Тешко је размишљати о болу кад си сам самцат у непознатој шуми ноћу и учен да кукање не оставља добар први утисак. А заправо се не ради о страху, нити од мрачних опасности, нити од лошег првог утиска. Лепо је у шуми, брате. И лепо је сусретати нове људе... са истим „екстремним“ интересовањима...
Након што смо сва тројица заједно обрнули узбудљиви изапоноћни круг од двадесетак километара по гребенима Фрушке Горе, нашли смо се крај исте логорске ватре. Сенсеи Далибор је саопштио своју одлуку да одустане од даљег кретања због стомачних проблема, које је подносио још од моје кризе са грчевима. Испоставило се да сам их само због тога уопште и сустизао. Игор и ја само, наравно, наставили. Остало је још „само“ тридесетак километара. У подножју Црвеног Чота смо успели да дамо интервју екипи РТВ „Војводина“. Нису ме препознали. Рекао сам им да је тешко и лепо и да не знам да ли ћу икада поновити овај излет. Вероватно би им рекао да нећу, да сам знао шта следи…
Узбудљивост кретања у природи долази из тога што је један предео, исти терен, потпуно другачије доживети дању и ноћу, камоли сув или блатњав. Имали смо више среће него памети да је тих дана време било претежно сунчано. Тако да су најстрмији спуст и успон (тактички распоређени на неком 115. километру и то око локалитета прикладног назива „Врата раја“) били напорни али изводљиви и без штапова, у патикама без крампона. На моје нервозно питање коме је пало на памет да баш ту лоцира и тако назове контролну тачку, прекаљени волонтер је очигледно спремно испалио цитирања вредну реченицу: „Не можеш стићи до врата раја, без да претходно прођеш кроз пакао.“ Душу ту не испустих али који километар касније се испоставило да ипак јесам нешто испустио…
Након рутинске контроле џепова сам установио да ми нема књижице, коју смо оверавали на регуларним и скривеним контролним тачкама. Можда није било ни довољно времена... Свакако нисам имао воље да се враћам и проверавам на којој тачки путовања од пакла до раја сам остао без исте. Тако да сам последње километре провео у размишљању о суштини ове експедиције. Мислим да сам баш дошао до закључка да је свеједно вредело живети та два дана, када ми је Далибор радосно јавио да ће нам свакако признати трку. Ускоро смо је и завршили. Недуго за нама и моја књижица, коју је ревносна учесница уочила и донела са собом на циљ...
Тог лета смо обишли први „Јахорина ултра трејл“. Следеће године смо прошли „Сто миља Истре“, чак и предивну „Стазу дивова“ по италијанским Алпима. Од „Тора“ никако да се вратим у шуму. Уплаћивао сам чак стартнине за трке пар пута, али живот је увек намештао препреке. Прошле године сам сопственом грешком заказао соло наступе у Црној Гори, баш кад је требало поново да дођем на Фрушку. Као и ономад при губљењу картице, организатори су показали разумевање и пребацили пријаву на ову годину. Ево, сад нас је непланирано посетио, широм света и Ваљева познати, „Конрад“. Проћиће и актуелна пан(ик)демија али не и моја жеља да поново превалим пут кроз пакао до „Врата раја“. Узбудљивост кретања у природи долази из тога што је један предео, исти терен, потпуно другачије доживети дању и ноћу, сув или блатњав, камоли пет година искуснији и одлучнији.
Остале текстове Бошка Ћирковића Шкаба можете читати у рубрици СТАВ.
Извор: Правда
