Зна се и како су – и под којима условима - ту доспеле. Зна се и да их је главног православног храма Гатчина, да не би пале у руке бољшевицима, изнео Јован Богојављенски, али се досад није знало како су из Естоније стигле у Данску.
Сада се и то зна. Захваљујући мемоарима човека који је под загонетним околностима био изабран да обави ту мисију.
О “кариц” која је недостајала – о људима који су пренели реликвије у Данску и околностима у којима се догодило - говори овај доказ:
Јевгениј Баранов, дописник Првог канала руске државне телевизије са Балкана:
“Браћо, добар дан, сад када се морате придржавати правила полицијског сата, желео бих да вас подржим једном врло важном и занимљивом причом.
Међу многим документима који се односе на нашу заједничку историју, а које сам прикупио током година рада са документарним филмовима, налази се један рукопис невероватне вредности. То су необјављени Мемоари грофа Павла Грабеа, сина шефа личног Конвоја руског цара Николаја Другог.
Ево, овде, на овим страницама налази се тајна спасења од бољшевика, највећих реликвија хришћанског света, тзв. “малтешких реликвија”.
Овде још постоје непознати докази да обнова монархије у Русији зависи од ових моштију.
Данас ћемо покушати да вам откријемо још једну тајну древних моштију, односно реликвија које се, захваљујући Божјем провиђењу чувају у Манастиру на Цетињу под заштитом и бригом нашег омиљеног митрополита Амфилохија. Бог вам помогао! Живели!“
У историји о овим реликвијама нема и не може да буде безначајних детаља. Пут ових светиња дуг 2000 година познат је у општим цртама. Међутим, и до дан данас неки сегменти тог пута и даље су тајна.
Један од тих сегмената је - прича о томе како су светиње, које су спасавали од бољшевика, доспеле у Копенхаген у руке мајке последњег руског Цара – Царице-удовице Марије Фјодоровне.
Познато је да су 1919. године, пре него што су црвени освојили град Гатчино, светиње које су се налазиле у месном Храму биле тајно пренете преко најближе границе у Естонију.
Њих је буквално на рукама изнео старешина храма у граду Гатчино, отац Јован Богојављенски, који је касније постао духовник ранијег руског Патријарха Алексија Другог. Отада се Светињама губи сваки траг све до краја 1921. године када су се на чудесан начин обреле у Данској у рукама Царице Удовице.
Ови документи су оригинални доказ. Сада знамо ко је, како и у каквим околностима успео да Царске Светиње врати у руке Романових.
Дакле, вратимо се рукописима.
Године 1920. млади гроф Павел Грабе обрео се заједно са својом породицом у изгнанству у Копенхагену, где се и запослио у великој данској спољнотрговинској фирми. Руководство компаније неочекивано доноси одлуку да младог човека службено пошаље у Естонију. Тамо се младић упознаје са данским конзулом који у престоници Естоније води веома неумерен начин живота.
У једној од билијарница у Талину, младом Грабеу пришао је непознат човек који се по свој прилици представио лажним именом – „кнез Ишчејев“.
Речи које је незнанац мало касније рекао младићу, Павел Грабе је запамтио за читав живот:
“... Промислу је угодно да Ви својој Отаџбини учините непроцењиву услугу. Ви, рекао је осећајно, имате јединствену прилику да ова блага пренесете на безбедно место, да остану очувана све док Цар поново не стане на чело државе. Посебан значај ових реликвија је у томе што оне потврђују легитимност Монархије у очима њених поданика!”.
Проћи ће неколико дана и нови познаник Павла Грабеа показаће младом човеку место где се две године скривају најважније светиње хришћанског света!
План спасавања реликвија био је овакав: наговорити или уценом принудити данског конзула да Светиње пошаље дипломатском поштом у Копенхаген.
Ноћу, везаних очију, младог Грабеа довозе у неки женски манастир. Ту је човек, који се крио под презименом Ишчејев, још једном младог грофа подсетио на значај који Светиње имају за руски Престо:
“Када дође време да се обнови монархија – рекао је Кнез, замишљено и као да расуђује са самим собом - ове реликвије добиће огроман значај за оне који их буду поседовали... Ово благо није безбедно у Естонији. Бољшевици, влада Естоније, а најважније, Ватикан и Руска Православна Црква ван граница Русије, чак и Малтешки витезови и сам Бог зна ко све још - верујте ми - траже и желе да завладају овим реликвијама ради властитих циљева - политичких и свакојаких других. Само драго камење је уистину као из бајке и вреди читаво богатство. Пре или касније неко ће открити где су скривене. Ето зашто морамо да их доставимо на сигурно место…
Након што су ове речи изречене, Грабе је први пут угледао реликвије које је потом морао да скрива испод кревета све док попустљиви дански конзул ипак није ставио дипломатске печате на поштански сандук који је послат у Копенхаген…
Проћи ће готово сто година када ће, сада већ бивши председник Црне Горе и бивши премијер бивше Југославије невољно потврдити речи које је 1921. године, касно ноћу у непознатом естонском манастиру, изрекао човек који се скривао иза имена „кнез Ишчејев“...
Момир Булатовић, председник Црне Горе (1990-1998) и председник Владе Савезне Републике Југославије (1998-2000):
“Они су се мени као председнику Црне Горе најавили као представници Малтешког реда и то њихова јако висока делегација, са жељом да ме посете и разговарају. Они су показали нарочити интерес за три светиње, три реликвије. Желели су да испитају могућност како би оне могле поново доћи у њихов посед. Искрен да будем, значи, није то био мој предмет интересовања, али ме је јако заинтересовала свота новца коју су они у првом тренутку понудили, а износила је - 150 милиона долара. То је била прва цифра која је била фантастична. Али, у тој ситуацији када немате могућности да задржите елементарни стандард становништва, када сте још санкцијама. Онда сам ја отишао код нашег Митрополита, нашег Владике Амфилохија. И тек тада сам, ту признајем своју грешку, схватио колико је велики значај тих Светиња и тих Реликвија и колико је била нечасна моја прва помисао да би ипак можда било добро уступити те Реликвије за неку количину новца.
- Значи то је било оно што је било моје искуство, а то је био јако, јако висок ниво људи. То значи, малтешке витезове могу да представљају у сусрету са председником једне републике само високо рангирани људи. Ја вјерујем да они више нису имали жеље да покушавају да остваре свој наум на тако високом државном нивоу. Више нисмо имали никакву комуникацију.
- Она је после годинама обнављана тако да су и неки високи функционери данашње власти у Црној Гори, примљени у ред Малтешких витезова. Добијали су и одликовања и награде, али док сам се ја бавио политиком - то је био први и једини контакт”, посведочио је покојни Булатовић.
Прочитајте ОВДЕ зашто Милогорци користе пандемију да народу убију веру у Бога.
Извор: fakti.org
