Његова херојска погибија описана је у књизи Зов карауле, аутора Ненада Милкића.
“Нападом са леве стране од карауле „Морине“ према врху Маја глава са циљем потискивања терориста према караули „Кошаре“ командовао је потпоручник Предраг Леовац. Добри момак из Пљеваља, на функцији командира вода 53. граничног батаљона, био је омиљен међу војском којом је командовао и они су га следили и безусловно слушали и поштовали. Ценили су га јер се и након тешког рањавања вратио међу своје војнике на граници са Албанијом, иако то није морао. С обзиром на то да није добро познавао терен, као испомоћ му је додељен командир карауле „Морина“ Анђелковић, који га је током усиљеног марша према Маја Глави упитао:
– Шта ви мислите, господине потпоручниче, о свему овоме?
– Немој ми персирати, командире, нема потребе за формалностима у овој ситуацији. А, шта мислим? Не знам. Трудим се да не мислим ништа. Имамо задатак и на нама је да га извршимо.
– Знам ја то, него, питам се, ево, нападају ваш рејон већ три дана ништа. Узели су два брда и то је то. Ни макац даље. Не схватам…
– Када би они, мој Анђелковићу, знали да цео овај простор брани тек стотинак људи, и то добрим делом младе војске, прегазили би нас. Сигуран сам да Шиптари немају појма ни ко брани овај терен, ни колико нас је ту јер, кажем ти, да знају, не бисмо их у трку зауставили све до Ђаковице.
Тридесет и шест војника, раширених у линији, кренуло је у чишћење терена према Маја Глави са намером да овај врх врати под своју контролу, у нади да ће им у исто време стићи обећана и очекивана помоћ са друге стране, из правца Шкозе.
– Ово неће бити добро – више је себи у браду, него обраћајући се другима, рекао Леовац.
– Молим? – пришао му је Анђелковић.
– Гледам ово брдо. Шума, па чистина, и онда онај камењар тамо. Широко је, а са једне стране стрма увала док је са друге близу граница. Ако су се ту укопали, тешко ћемо проћи.
И пре него што је добио одговор запуцало се негде изнад њих.
– Лези! – издао је наређење Леовац те са осмехом погледао у свог пратиоца: – Па не морам ја баш увек да будем у праву! Цео кишни дан протекао је у одмеравању снага. Пар корака напред, пуцање, па исто толико назад. Војници су били уморни и морал је полако почео да пада јер ништа од онога што су радили није давало резултата. Леовац је морао брзо да одлучи шта чинити и донео је решење које је сматрао најбољим. Одлучио је да остане са већином људи на терену док је остале послао у базу по муницију и храну.
Предвођени својим потпоручником граничари су тог дана без вечере полегали на мокру земљу, пуштајући да их киша, која је немилосрдно падала, умири и успава. На све се жив човек навикне. На рафале, опасност, смрт, а да неће на кишу и хладноћу.
Следећег јутра стигла је поражавајућа вест да муницију и храну неће добити јер је патрола упала у заседу и три војника су избачена из строја. Леовац је, неуобичајено за њега, псовао све по списку, и одлучио да се свим силама удари на терористичке линије на Маја глави. Ношени адреналином који их је ојачао и предвођени храбрим старешином, војници потиснуше терористе на другу линију, али крај задатка није се ни назирао.
Маја глава је и даље стоички стајала испред њих пркосећи им скоро исто колико и сазнање да ће и другу ноћ провести под ведрим небом и без хране.
Трећи дан на терену Леовац је дочекао нервозан. Узео је моторолу, позвао базу и кршећи правила комуникације директно упитао:
– Па добро, мајку му, да ли ви мислите да покријете артиљеријом испред нас, или не?
– Знаш каква је ситуација!
– Знам, али се онда за ову коту можете сликати. Ми не можемо да мрднемо одавде. Људи су гладни и уморни. Уколико у наредних пола сата не извршите артиљеријску припрему, ја повлачим своје људе па нека дођу они из Генералштаба и покажу како мисле да се освајају овакве чуке.
– Лео..
– Пола сата! – дрекнуо је потпоручник Леовац преко мотороле, а затим утишао везу јер је знао да ће га звати ко зна колико пута. Међутим, није погрешио у процени. Након двадесетак минута започело је гранатирање врха изнад њих.
– Анђелковићу, узми моторолу и наводи артиљерију!
Следећа два удара били су прецизнији и истерали су терористе на чистину.
– Е, тако! Сад може да се ратује! Војско, за мном!!! – наредио је потпоручник Леовац и у стилу старих српских војвода и генерала кренуо у јуриш предводећи своје војнике који су га охрабрени његовим примером пратили у стопу.
Леовац је прескочио једно стабло и нашао се између двојице терориста изненадивши их. Брзо је реаговао и једног одмах избацио из строја, док је другог елиминисао граничар који га је пратио. Бацио је поглед према врху. Био је близу, толико да му се учинило да ће, ако пружи руке, моћи да га загрли. Шиптари су се панично повлачили према граници док је Леовац грабио последње десетине метара. Већ је видео себе како јавља команди да је задатак испуњен. Приметио је да се са друге стране води борба око Шкозе и застао како би део војника усмерио на ту страну.
Застао је да више никада не крене. Осетио је као да га је нешто пецнуло у врат и то место је притиснуо дланом. Насмешио се и кренуо најближем до себе да каже откуд муве у ово доба године, али је, уместо речи, из уста испљунуо крв. Спустио је руку са врата, а цела шака се црвенела. Осетио је како му животна течност излази из вратне жиле у снажним млазевима односећи са собом снагу. Губио је кисеоник, а крви је било све мање. Метак, испаљен са висине из снајпера, погодио га је у врат и прошао кроз тело поред самог срца. Предраг Леовац сручио се на земљу.
Један од војника одмах му је притрчао. Са себе је поцепао део платна како би потпоручнику обмотао око врата у нади да ће зауставити крварење. Четири војника ставила су Леовца у шаторско крило, а са њима су, као обезбеђење, кренула још четворица. Радио-везом јавили су да је потпоручник тешко рањен и одмах су према њима кренули из базе са носилима. Срели су се на половини пута.Почела је трка са смрћу. Војници су знали да су мале шансе да Леовац преживи, али докле год је било и најмање наде, чинили су све да спасу вољеног старешину. Држали су страшан, готово неиздржив темпо, стално се смењујући да не би губили на брзини. Често су у трку проверавали да ли је жив. Био је. Још увек су били испред смрти на пар корака и пар секунди. То у оваквим тркама није мало, али у многим случајевима није ни довољно.
У бази их је чекао упаљени санитет и командир Анђелковић поред возила. Војници су скоро у трку носила са Леовцем убацили у возило и возач је дао гас. Ипак, за тај један трен колико је требало да се затворе врата, смрт је смањила разлику. Свима који су били ту учинило се да је Леовац на трен отворио очи и да се насмешио. Или су бар тако желели.
Возило је јурило макадамским путем према Ђаковици. Возач се борио са кривинама, а доктори са смрћу покушавајући да одрже потпоручника у животу. Ипак, она је дошла по своје. Још јој нико није успео побећи. Ђаковица је била сувише далеко.
Кошаре су одлучиле о судбини потпоручника Леовца. Нису му дозволиле да их жив напусти. Умро је након неколико километара и његова је душа, баш као и душе многих његових граничара, остала да лута Кошарама.
Када је радио-веза закрчала сви су се тргли. Четири речи одјекнуле су између њих – Нашег Леовца више нема. Мук. Нико од њих који су се нагледали толико смрти и недаћа претходних дана није могао да поверује. Отишао је један од најбољих. Кажу да је тај дан последњи у којем је командир „Морине“ пустио сузу.
Срби су последња нација са душом. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Зов Каралуле
