Пише: Ђорђе Мамула
„Јунаштвво је кад себе браним од другог, а чојство кад другог браним од себе“
- Марко Миљанов
Полиција је објаснила да нико није ухапшен, већ су само приведени. Заправо да се свима у сред бела дана, само причинило да су они ухапшени. Иако је привођење неког принудна радња, са или без усменог позива „за одмах“, којом се осумњичени доводи са или без примене силе. На оваквом образложењу би и Кафка позавидео, јер каже : „Закон не дозвољава одбрану, него је само трпи.“
Очигледно је да власт у Црниј Гори не може да заборави литије, а зазире од нових, после укидања ванредног стања. Градилишта по Црној Гори су, хвала Богу, препуна мајстора, радника, инжењера. Људи су и по стовариштама грађевинског материјала такође. Има посла, а и биће га, јер грађевинарство није извозна роба, али развија 44 привредне гране. Света има у дућанима, самопослугама, пекарама, осталим продавницама.
Зарадило се, па се има и што потрошити. Окреће се бизнис. Људи воле животиње, па и шетају своје кућне љубимце на радост своју и деце своје, али и туђе. Просто, има се може се. Ал се у цркву не може, иако је то дубока унутрашња потреба верујућег човека. Атеисти то неразумеју, процењују сваког према себи, па ако сте им слични, срећа ваша, а ако нисте, припазите се од неких, јер такви, Бога виде као конкурента. Сваки дан, сваки пут. А и цркве би претворили у кафане, билијар сале или куглане мање или веће. Може и у сале за домине. Или би их продали са земљиштем и осталом црквеном имовином, што је и уређено Законом о слободи вероисповести. Свеједно им је. У нека времена, цркве и манастири су биле штале за мању или већу стоку. Рецимо у шпанском грађанском рату, где је било и Црногораца, па су се том занату тамо научили уз рушење распећа, цркава и манастира, због чега су Републиканци и изгубили тај рат, јер су Шпанци, велики католици, презирали и туђинске и своје бољшевичке хорде из шињела француске револуције.
Тако је ето, дакле, ових дана Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и Егзарх свештеног трона пећког, господин Амфилохије Радовић са неколико монаха и свештеника био превентивно сумњив и приведен-ухапшен у полицијску станицу, Центар безбиједности у Подгорици. Ипак није мала ствар бити, у тако „сумњивом“ друштву, са монасима и свештеним лицима се окупити у Божјем храму. Жбири кажу да је чак било са њима и нешто грађана. Наравно, јак повод за опсадно стање. После три сата су пуштени на слободу, али је тужилаштво наставило поступак. Појавила се и сумња да је постојала бојазан да Митрополит буде заражен корона вирусом. Можда инкубација још траје?
Посланик Небојша Медојевић је са супругом три недеље у карантину због непоступања по одлуци због неспречавања ширења болести. Посланик Милан Кнежевић и даље носи наногицу. Још ће власт у Црној Гори подићи споменик захвалности вирусу Корона, јер им врши посао око спречавања деловања и Митрополита Амфилохија и Демократског Фронта.
Мање је познато, да су отац Митополита Амфилохија (световно име Ристо Радовић; Доња Морача код Колашина, 7. јануар 1938.) и његов кум, били ретки, ако не и једини људи из Доње Мораче који су одмах после рата одлазили у цркву на богослужења. Матија Бећковић је једном приликом сведичио да је, док су остали очеви шиљали синове у народну милицију, Ћиро Радовић је свога сина Риста послао у богослове. Та разлика није тако мала за верујуће људе.
Некадашњи главар социјалистичке Црне Горе, Блажо Јовановић (Веље Брдо, код Подгорице, 28. март 1907. — Игало, 4. фебруар 1976.) је покушао да одврати младог Ристу Радовића од одласка у богослове, у време када је Јовановић становао у вили под Горицом, познатијој као Блажова вила, али се брзо показало да је млади Ристо био тежак педагошки промашај Блажа Јовановића и тадашње гарнитуре антистаљинистичких стаљиниста.
А није све почело са овогодишњим литијама и Законом о заправо неслободи вероисповести.
Српска Православна Црква се поново ујединила 1920.г.
Први ударац СПЦ је била смрт српског патријарха Варнаве Росића (Патријарх српски Варнава световно Петар Росић; Пљевља, 10. септембар 1880 — Београд, 23. јул 1937) Био је 40. патријарх Српске православне цркве, од 1930. до 1937. године.
Показао се одлучним и чврстим приликом покушаја стварања конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Био је врло интелигентан, против конкордата, и био је убеђен да тај споразум фаворизује католичку и исламску вероисповест на рачун других верских заједница у Југославији. Умро је са 57 година јер је, како се до данас верује отрован.
Током Другог светског рата, а према извештају Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве са седнице 27/14 марта 1947.г. одржаном у манастиру Раковица у Београду:
од 1941.г. до краја рата 1945.г., убијен је 481 свештеник СПЦ.
Немцу су убили 84 свештеника, Италијани, 7, Усташе 171, Бугари 11, Мађари 17, Арнаути 15, Партизани 150, Југос. Војска 1941 1, Четници 14, Недићевци 2, Љотићевци 2, Енглеско америчко бомбардовање, 7 свештеника.
Од 9. Маја 1945.године, Италијани су убили једног, а партизани 63 свештеника.
Укупно су партизани побили 213 свештеника, дакле више од усташа. Рушене су цркве и на тим местима су подизани партизански спомен-домови. СПЦ је одузето око 70.000 хектара земље и већина објеката у њеном власништву. Тадашњи патријарх Гаврило Дожић ( подржао је 27. Март) је током рата био интерниран у манастиру Раковица, а потом је са владкиом Николајем Велимировићем био у конц. Логору Дахау. После рата се вратио да „ би спасао што се спасити може“ (Душан Батаковић) Николај је остао у иностранству и умро у Америци.
Водећи теоретичар и духовник Јустин Поповић је избачен са Богословског факултета, уз забрану боравка у Београду. Повукао се у манастир Ћелије код Ваљева.
Свети свештеномученик Јоаникије Липовац (Столив, 16. фебруар 1890. — Аранђеловац, 18. јун 1945.г. је убијен по наређењу генерала Пека Дапчевића и Владимира Роловића. О томе је писао недавно Душан Чкребић, некадашњи политичар. ( „Тужно, то нам не служи на част.“)
Хапшењем је спречен избор за патријарха, Митополита скопског Јосифа, антикомунисте, под оптужбом због наводне антидржавне делатности. Био је затвору без суђења, а после је држан у манастиру Жича, где је пуштен из затвора и био администртатор епархије Жичке. Умро је у манастиру Ваведење у Београду 1957.г. Он је иначе, са сарадницима написао „Извештај Светог Архијерејског Синода Светом Архијерејском Сабору СПЦ о раду од 1941. до 1947. године“. То је текст на око 500 куцаних страна који сведочи о тешком ратном периоду и који је Сабор СПЦ 1947. усвојио. Тај извештај је послужио као основ за овај чланак.
После патријарха Дожића, уместо Митрополита скопског Јосифа Цвијовића, изабран је Викентије Проданов. ( 1950- 1958). Патријарх Викентије је преминуо 5.јула 1958,г., под наводно загонетким околностима. Отровао га је по свој прилици један трпезарац у трпезаријији српске Патријаршије, у служби тајне политичке полицијеУДБ-е. Службе тровале патријархе („Вечерње новости“, 9. март 2013). Патријарх је преминуо непосредно после Сабора, пред који је одбио да стави на дневни ред признање такозване Македонске православне цркве. После Другог светског рата није могао да се прими своје епархије, злетовско – струмичке, јер је тадашња комунистичка власт преко тајне политичке полиције,УДБ-е створила неканонску тзв. Македонску православну цркву, која до данас није канонски призната. Једино је признао Ватикан. Међутим, 2017. године и поред успостављене такозване Македонске православне цркве, Европски суд у Стразбуру признао је да Скопље гуши верске слободе припадника Охридске архиепископије Српске Православне Цркве.
Владика бањалучки Василије је 1953.г. претучен од групе полицијских агената.
У Црној Гори је срушен заветни Његошев маузолеј и на Ловћену направљен нови. Тог лета 1972.г. је срушена црква Св. Петра Цетињског у којој су били сахрањени Његошеви земни посмртни остаци, што је и била његова последња воља. Та црква је била за Србе знак историјске Црне Горе, симбол непоновљиве косовске и немањићке традиције и велики симбол идентитета. Рушење Његошевог маузолеја је опевао протгесном песмом чувени писац и песник Душко Радовић под насловом „Већи гроб за нову смрт“. Идеја за рушење маузуолеја је потекла од Јосипа Броза, а реализовала је тадашња политичка репрезентација Црне Горе у саставу; организатор Вељко Милатовић, и саучесници Блажо Јовановић, Владимир Поповић, Веселин Ђурановић, Видоје Жарковић и Жарко Булајић. Данас, мање више заборављени крајпуташи црногорске прошлости, али и симболи великог друштвеног пада. О чему су они могли да одлучују професионално? Професор Михајло Ђурић је такође осудио чин рушења капеле, рекавши међу осталим „...мада се може посумњати у истинску приврженост Његошу оних који су хтели да га зазидају Мешторовићевим оклопом“. И за ове речи кажњен је казном затвора. У рушењу маузолеја и зидању „већег гроба за нову смрт“ је учествовала инжењеријска јединица и хеликоптери ЈНА. Министар војни је био Никола Љубићић.
После отрованог патријарха Викентија, патријарх Герман је дошао на трон, тек пошто је поништен избор епископа браничевског Хртизостома. Наиме, властима није одговарало да то буде млад и веома образован монах.
Поред тога, власт се потрудила да у Америци створи „расколничку цркву“, иначе богату, коју су помагали емигранти одани круни Карађорђевића, како би СПЦ у Југославији остала без иностране ппомоћи. И то је отишло у ветар са државом која је секла грану на којој седи, када су официри наређивали војницима да окрену пушке једни према другима. За чију слободу?
Време доласка патријарха Германа на чело СПЦ се поклапа са временом мањка новца у држави. Све до 1968.г. Југославија не може да прехрани становништво, па добија помоћ од Запада у храни. Мањак новца проморава државу да појача започете везе са италијанском мафијом после рата, Потребе су нарасле па Ранковић и дугови 1961.г. појачавају везе са мафијом, тачније са чувеним мафијашем Лаки Лућијаном, да би се олакшао пут у самоуправвни социјализам. Тајна политичка полиција УДБА улази у најпрофитабилније послове са мафијом: трговина дрогом, златом, кафом, цигаретама и алкохолом. То је негде у време Прве конференције несврстаних 1961.г. Када је обављена припрема за прављење Македонске православне цркве, у Италији у Напуљу, министар за спољну трговину Југославије Никола Петровић је уговорио посао откупа 46 тона конопље, латински canabis. У Италији је трговина конопљом забрањена, па пошто Југославија није имала пара, министар је добио контингент од 40 милиона цигарета које су продате на улицима Трста ( „Трст је наш“) па је тим новцем плаћена дрога тако дошла и на улице Југославије. То је време, када власт враћа Милоша Црњанског из Лондона, па у Опатији, Иво Робић популарни певач усташког радио Загреба, пева у хотелу у Опатији, Ранковићу и Милошу Цењанском у присуству амбасадора Срђе Прице.
Што се положаја цркве тиче, важно је рећи да је председника Савезне владе Веселина Ђурановића, (Доњи Мартинићи, код Даниловграда, 17. мај 1925. - Подгорица, 30. август 1997. ) негде 1978.г. приликом разговора, замолио патријарх Герман да ипак утиче код војних власти да армија више непозива свештенике о Божићу и Васкрсу на војне вежбе, како би са својим парохијанима били у храмовима на богослужењима и поделили са њима радост великих хришћанских празника.
Патријарх Герман је и 88 пута писао молбе за наставак градње Светосавског храма на просору који је некад био одређен за циркус „Адрија“, иза чијег шатора су се назирали започети зидови будућег Храма. Кључну улогу око наставка градње Храма, имао је политичар Душан Чкребкић.
Осећало се да власт губи и покушава да поврати изгубљени утицај. Ратна политика Милошевића у предвечерје рушења Берлинског зида, још није била на видику.
Црногорска православна црква је регистрована у станици Народне милиције.
Епидемија је Божија опомена, поуку морамо извући! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
