Налазимо се у некој врсти изолације више од месец дана, како се то одражава на психу човека?
Живети у контексту глобалне епидемије вируса, који нас је све увео у режим ограниченог кретања и социјалних контаката, не може ни за кога да буде психолошки неутрално. Иако различити појединци не реагују на исти начин и истим интензитетом на поремећаје животних токова и навика, на осујећења и ограничења, ипак постоји нешто универзално што је укорењено у нашој људској суштини, што извире из човекових фундаменталних потреба. Сви имамо потребу да се слободно крећемо, да структуришемо и планирамо своје време, барем оно време слободно од радних обавеза, да имамо какву такву контролу над својим животом, да се сусрећемо са другима и дружимо у физичком простору и надасве, да збијамо редове у кризним временима. Људско биће не постаје друштвено накнадно, процесом социјализације, оно је генетски програмирано за социјалност, рађа се већ као друштвено биће. Зато је друштвена изолација нешто што човеку најтеже пада, то је некада била најтежа казна за прекршиоце друштвених норми и закона, а и данас је изопштавање из групе или друштва најболније искуство. Изолација, колико год била удобна, попут златног кавеза, ипак је и даље кавез и покреће у нама неке атавистичке страхове и тескобу, које ни друштвене мреже не могу сасвим да умире. Осцилирамо између умртвљености и узнемирености, резигнираности и раздражљивости, осећамо све време да нам нешто важно недостаје, и то нешто недостајуће „кљуца“ у позадини нашег ума, па не можемо да се фокусирамо и саберемо. А опет, дешавају се и неки позитивни процеси, сусрећемо се са собом, преиспитујемо себе, своје односе и вредности, претачемо немир и тескобу у плодна питања и креативност, поново откривамо дете у себи. Вероватно најтеже свима пада што се не зна колико и у ком обиму ће трајати изолација и социјално дистанцирање.
Како да се изборимо са страховима и паником која нас обузима?
Људи се веома разликују по психичкој стабилности, отпорности и капацитету управљања страховима, бригом и стресом, као и по социјалној подршци коју имају или немају. Мислим да је важно рећи следеће: превише „психологизирања“ у окружењу и медијима - упозоравања на психолошке последице ове ситуације, свеприсутне приче о стресу, анксиозности, депресији, трауми и слично, може да да буде контрапродуктивно. То врши неку врсту сугестије којом се поручује људима да су, генерално, слаби, неотпорни, да ће нужно, према некаквим психолошким законима, бити оштећени овом кризом, осим ако се не обрате стручњацима. Ја бих волела да пошаљем другачију, оснажујућу поруку. Да, постоје рањивији, нестабилнији и неотпорнији појединци, или они којима се ова криза преклапа са другим животним недаћама, и њима је потребна помоћ окружења или и стручњака. Али, дубоко верујем да су људи много снажнији него што и сами знају, да, подстакнути или натерани овом невољом, умеју да пронађу у себи потребне ресурсе и смисле своје стратегије одржавања психичке равнотеже. Само је важно да верују да нису слаби и беспомоћни, препуштени на милост и немилост околностима и својим страховима. А што се тиче конкретног савета за који мислим да је општеважећи за све, то је не бити непрестано „конектован“ на изворе информација, не пливати у информативној бујици, јер је то као да се батргамо у речном виру: утопићемо се. Можемо и сада да структуришемо своје дане и менталне процесе: да јасно одвојимо време за пријем и обраду информација о корони и ванредним мерама, да то буде једном или двапут дневно у ограниченом трајању. Затим да затворимо размишљање о тој теми у један ментални фолдер и усмеримо пажњу и интерес на друге теме и активности.
Како новонастала ситуација утиче на живот, да ли се мењају породични односи?
Породични односи су промењени на више нивоа и начина, само је питање да ли се и у ком правцу мења и њихов квалитет. Начини на који се мењају имају везе са другачијом организацијом простора и времена и ритмом живљења. Многи у овом периоду раде од куће, неки су, нажалост, остали без посла, деца не иду у вртиће и школе, студенти не иду на факултете, све у свему већина становништва много више него икад раније борави између четири зида свог дома. Уобичајене навике, ритуали и ритмови функционисања су драстично промењени. Баке и деке не могу да виђају своју децу и унуке. Нема окупљања за празнике, рођендане и друге прославе ни са фамилијом ни са пријатељима. Осим тога, породице не живе у безваздушном балону, већ под свеприсутним осећањем претње од заразе, тежег обољевања, па и смрти. Такође, и под страхом од губитка посла и сиромаштва, што су, такође, егзистенцијалне претње. То су толико крупне промене да не могу остати без значајног утицаја на породичне односе. Ако су односи пре кризе били добри, складни, стабилни, прожети узајамним поштовањем и поверењем, долазиће, наравно, до неких трвења, мало више нервозе и повишених емоција услед напора прилагођавања значајним променама, али и до још већег зближавања, разумевања, заједничких активности, смеха… Ако су односи пре кризе били несређени, напети, отуђени, или, у екстремним случајевима, насилни, постоји реална вероватноћа ескалирања сукоба у принудној изолацији у заједничком простору. Или ће можда нагон за психичким опстанком, за очувањем душевног интегритета, за срећом, који „проради“ кад се људи осете притераним уза зид, кад ситуација постане неподношљива, натерати партнере и/или родитеље и децу да промене своје штетне обрасце понашања, да се „преуме“, да направе скок у здравље. Чудо је како дотицање дна може да нагна на тај спасоносни скок. Надајмо се томе.
Радите на Високој школи социјалног рада, чини се да је тако нешто било потребно на нашим просторима, шта нудите студентима и шта је то што ће им сутра створити нове шансе након завршетка студија?
Слажем се са Вама да је таква високообразовна установа, односно студијски програми које она нуди, било потребно код нас. Три студијска програма су Социјални рад Логопедија, и први пут у региону и само у нашој Високој школи, Окупациона терапија. Србији, према пресеку садашњег стања и пројекцијама за наредне године, у складу са домаћим потребама као и са стандардима које ЕУ тражи од земаља кандидата за чланство, недостаје велики број стручњака, на хиљаде тих профила. У савременим друштвима, развијеним као и оним у развоју, све веће место заузимају тзв. помагачке професије. То је сектор који се динамички и убрзано развија и шири не само кроз државне и јавне институције, већ и кроз многе националне, регионалне и међународне невладине, непрофитне, хуманитарне, грађанске организације и пројекте, као и у приватној пракси. Управо је ова пандемијска криза снажно и бескомпромисно осветлила нужност и у задњи час, за променом неолибералног курса ка уравнотеженијем, хуманијем и одрживом систему у којем ће се више улагати у јавно здравство, социјалу, инфраструктуру, образовање, искорењивање сиромаштва, ублажавање неподношљивих неједнакости, заштиту природе. Све професије усмерене на очување и унапређење физичког, менталног, социјалног здравља људи и на развој њихових најбољих потенцијала, професије су будућности. Будућности која треба да почне да се гради одмах, сада и по окончању ове планетарне здравствене, економске, финансијске и социјалне кризе, која је криза наше цивилизацијске парадигме.
Да ли се спремате за упис нових студената упркос новонасталим околностима?
Наравно, већ уписани студенти и даље уче, спремају се за испите, иако у другачијим околностима, а све је спремно за дочек нових. Живот није стао, иако се много тога наизглед зауставило или успорило, а континуитет у образовању се не сме прекидати. Образовање је један дугачак, систематски уређен процес, у којем се свако следећи степен надовезује на претходни и обогаћује га и проширује. Следећа генерација бруцоша, почеће свој студентски живот са кризом короне иза себе, а знамо да се после великих колективних потреса, страхова и тескоба, живот проживљава са више жара, вере и наде. Биће то, у сваком погледу, нови почетак за њих а и за све нас. Заједно проживљена криза повезује нас, студенте и професоре, још тешњим и чвршћим нитима блискости и разумевања. Радујемо се повратку у школу, нашим „старим“ и новим студентима!
