Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Тачно две године касније, по пријатном септембарском сумраку, удубно заваљен на задњем седишту јовановог аудија, јездио сам северозападном Италијом. Поглед на десно је пуцао на масив Беле планине. Не могу да се сетим о чему сам наглашено шаљиво трабуњао, не бих ли себи макар умањио страшну компоненту страхопоштовања према призору. Знам да ми се у глави све време вртео холивудски след догађаја претходних девет месеци.
Тор је изузетно захтевна, дуготрајна и исцрпљујућа трка. То се јасно види и из бројки на папиру. Зато је број учесника ограничен. Тор је истовремено и прелепа, самим тим и изузетно популарна, трка. Зато се, и поред (посебно мерено српским стандардима) прилично високих стартнина, учешће у трци мора изборити у лутријском извлачењу. Да би лутрија била праведнија, постоји правило по коме су свакој од земаља из којих стигну пријаве гарантована два места. Укупан број учесника из сваке земље зависи од укупног броја интересената из исте. По том кључу Србији обично следују три места. Те године смо сва три, од седам „куглица“ из Србије , заболи ми: Аца, Бранко и ја. Затим је Далибор писао организаторима, представио се као наш тренер и десио се преседан: прихваћена му је пријава.
Иако сам 2016. имао два добро плаћена посла и можда најбољу материјалну ситуацију од кад знам за себе, стартнина, куповина захтеване обавезне опреме, трошкови бензина, безобразних италијанских путарина, смештаја и живота ван трке су деловали прилично баснословно. Али где постоји намера, нађе се и начин. Поготову кад ниси сам у причи. А ја сам био део фантастичне екипе, на чијем челу се налазио учитељ са жаром у срцу, сјајем у оку и визијом много обухватнијом од самог учешћа. Бранко је добио спонзорство од фирме које је великодушно поделио самном, Далибор је позајмио паре које и дан данас враћа, браћа Аца и Јован Ђаковић су несебично а ћутке преузели највећи део трошкова организације путовања и набавка опреме за снимање целе експедиције... Елем, чак је и финансијска проблематика филмски решена...
Остао је само онај, кад је ултрамаратон у питању често и најтежи, део без ког нема ни почетка снимања, камоли срећног краја: организација времена тако да породица и послови издрже планираних десет дана одсуства и режим тренинга који би требало да им претходи.
Организацију времена за посебан режим тренинга сам једноставно решио: практично се није ни десио. Пошто је Нигрутин песму „Папучар“ писао по мом животном искуству, више од пола године нисам успео да изнађем адекватан начин да жени предочим да планирамо учешће на Тору. Радио сам ко коњ и трчао сат времена раном зором, уз и низ једину узбрдицу у крају. На већину групних тренинга на Кошутњаку нисам ни стизао. Имао сам у ногама 100 миља Истре тог априла... Мада, капирам да ми је на концу устајање у 5 сати, уз само пар сати сна дневно и било најбоља припрема за планираних 6 дана непрекидног планинарења...
Тог јуна је Јовица победио на 333км дугом ултрамаратону на Хималајима. И ја сам искористио моменат да саопштим како, ето, нас четворица из екипе имамо могућност да одемо на сличну трку само доста ближе и на доста мањим надморским висинама... Сви трошкови су већ покривени... Моменат Надициног одушевљеног одобравања мог учешћа је сигурно Оскара вредан кадар филма у мојој глави. На следећем заједничком тренингу сам Далибору саопштио целу истину. Човек је, наравно, рикнуо од смеха. Али ме је замањило и још више инспирисало потпуно одуство осуде мог лудила и сумње у цео подухват...
Но, сада се та сумња у мени промаљала, попут белог покривача на рубу видокруга, док сам се својски трудио да не подижем главу ка вртоглавим врховима. Лагано смо се приближавали једноставном удобном смештају на рубу маленог али фенси пребуџеног Курмајера. Планирање, договарање и реализација распакивања, смештања, обедовања и одмора је одвлачило пажњу са веће и озбиљније теме трке. Јутро је увек паметније и храбрије од вечери. Планина је најбожанственија ујутру. Наредни дани ће нам и практично доказали те мисли…
Oстале текстове Бошка Ћирковића – Шкаба можете читати у рубрици СТАВ.
Извор: Правда
