Легендарни командант "Книнџи" Драган Васиљковић, познатији је као Капетан Драган, а изашао је из хрватског затвора 28. марта. Први пут са тајне локације у Београду на коју су га сместили пријатељи говорио је о доласку и ратном путу у Крајини, о пријатељству са Франком Симатовићем Френкијем и ратовању са Милорадом Улемеком Легијом, о томе како је у једном тренутку засметао Слободану Милошевићу и враћен у Србију.
У Крајини у децембру 1990. године сам затекао ужас. Мене је Дејан Лучић (публициста, прим. аут.) одвео тамо. Ништа није било планирано, једноставно су ме повели тамо. Били су он, неки Павић, тада неки фактор у Српском покрету обнове Вука Драшковића, и био је доктор Прица, касније секретар Биљане Плавшић. Верујте ли да ја дотад нисам знао да постоји Крајина, пет сати вожње од Београда су ме учили о Србима и усташама.
Хапшење пре бекства у Холандију
Није тачно да ме је 2010, када сам ухапшен у Аустралији после 43 дана скривања, одао телефонски разговор са Френкијем.
Права истина гласи да ме је холандска служба лоцирала на основу разговора са мојим адвокатом Бредлијем Слоугроувом, који ми је у Хагу припремао терен за политички азил јер је претходно Аустралија одлучила да ме изручи Хрватској. Са двојицом бивших бораца, браћом Божић, планирао сам пловидбу од Аустралије до Холандије, али сам ухапшен.
Аустралији више ништа не дугујем јер су показали да су бескичмењаци и пизде. Нисам могао да верујем да ће ме изручити и издати свог држављанина. Дужни су ми и ја ћу се борити да то дебело плате.
На барикадама сам затекао старце са старим пушкама М-48, који су се осећали на алкохол. Рекао сам Милану Мартићу да то није никаква заштита, да ће их све побити, али сам одбио да организујем одбрану пошто ми је син имао заказану операцију. Међутим, на наговор Саше Медаковића, који ми је замерио што седим у Београду док народ гине, прво сам за одлазак у Крајину затражио дозволу аустралијске службе, која није имала ништа против.
Следећи саговорници су ми били Никола Шаиновић, а потом Радмило Богдановић, који ме је упутио на шефа ДБ Јовицу Станишића, а овај на Френкија Симатовића, с којим сам постао велики пријатељ. Он и његови људи су ме испитивали у хотелу "Метропол", а у легенди је остао уписан мој одговор на питање како бих волео да одем са овог света: од инфаркта, у војничким чизмама и уз расну плавушу. Једино што ми се засад испунило је инфаркт.
Бежанија Хрвата
Од децембра 1990. до априла наредне године сам чекао одобрење српског ДБ да кренем у Крајину. Када сам схватио да ме завлаче, 3. априла сам им јавио да крећем, па се Френки понудио да ме одвезу службеним аутом и путеви су нам се разишли.
Франко, како му је право име, био је пилот, као и ја, имао је и малу јахтицу и феноменално је кувао. На изласку са "саслушања" у "Метрополу" рекао ми је: "Ето о чему ми морамо да причамо, уместо да једримо, летимо, да уживамо у животу."
Камп за обуку "Книнџи" у Голубићу код Книна добио сам од Милана Мартића, ког сам ценио, за разлику од Милана Бабића, ког и данас сматрам издајником, што је доказао и у Хагу пре него што је извршио самоубиство. Са собом сам повео и Марка, Ирца, страхујући за безбедност, али се испоставило да су ти кршни двометраши Крајишници сјајни војници и још бољи људи. За три месеца од њих сам направио чудо, а обука је трајала по 16 сати дневно. Спавао сам неколико сати дневно, постао зависник од кофеина. Непланирано, остао сам до 23. јуна, а онда кренуо за Београд.
Већ 26. јуна усташе су освојиле Глину, отвориле су се крваве ране из Независне Државе Хрватске. Хитно сам са Марком кренуо назад и упркос опструкцији команде ЈНА, која је глумила неутралност и држала такозване тампон-зоне, ослободио Глину са 21 војником, а усташа је било више од 600! Ужасно преморен, желео сам да скратим прес-конференцију, па сам рекао у шали да сам Хрватима обећао да ћу до подне стићи у Костајницу, а није лепо да Капетан Драган лаже. То је било довољно да црнокошуљаши наврат-нанос у 15 до 12 напусте Костајницу, без испаљеног метка! У Книну су ме дочекали као Гагарина, а народ је почео масовно да се враћа на огњишта.
Френки: Чувај леђа!
Време славе није дуго трајало јер је убрзо дошао Френки и рекао да хитно кренем за Београд јер "неки људи желе да ме виде". Али ми је, узгред, пријатељски саветовао: "Поведи пар момака са собом и немој да те остављају нигде самог."
Кад сам стигао у Београд, сачекали су ме Никола (Шаиновић) и Јовица (Станишић), који ми је поклонио пиштољ са посветом. Речено ми је да ће војска да пређе на српску страну, да се креће на Вуковар (август 1991, прим аут.) и да је за мене обезбеђено место главног инспектора српске војске која се формира, али да једно време са два борца који се од мене нису одвајали морам да се склоним у неки хотел код Бора. Били смо практично у притвору, нудили су нам и "пријатељице", тачније курве, али нама је тада најмање било до тога.
Војници ми робијају ни криви ни дужни
Током целог рата погинуо ми је само један војник, а четворица су рањена. Међутим, боли ме што сам иза себе оставио 62 људи, који робијају ни криви ни дужни. Хрвати немају стида, доносе пресуде на основу изјаве једног сведока. Комунисти су тражили бар два. Бестидни зликовци и кукавичке пизде. Зато ће циљ моје фондације бити да се нико од тих људи не заборави, као што сам ја био заборављен.
Ускоро сам сазнао да је јединица расформирана, да "Книнџи" више нема и да су разбацани по другим јединицама, које су водили неспособни кадрови Југословенске народне армије. Склоњен сам на превару, злоупотребили су моје пријатељство с Френкијем. Када сам дошао у Београд, мени је Јовица децидирано рекао: "Твој одлазак више не би био користан у овој политичкој ситуацији, више не смеш да идеш доле, то је одлука са врха." А кад ти Јовица то каже, ко је онда могао да буде изнад њега, осим један човек - Милошевић.
- Он нас је издао и тако спречио победу српске војске - нема дилему Васиљковић.
Ово би у потпуности поткопало лажну државу Косово! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Српски Телеграф
