Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Био је то Далибор, који ми је коју недељу пре тога, готово пола године након мог ватреног полумаратонског крштења, послао мејл са предлогом стручно осмишљених и надзираних групних припрема за трчање следеће маратонске трке у Београду. Ја сам позвао Србу, Далибор брата Горана, старог другара Лазу и његовог брата Дулета... Свидели су ми се: екипа, радна атмосфера и садржај тренинга. Првог тимског, још од давних неуспешних кошаркашких дана. У годинама које сам провео по теретанама свако је нешто индивидуално импровизовао, у потрази за масивнијом руком и набуџенијом сисом. Одједном се ваљало групно ангажовати, за заједнички спортски циљ, сам против себе у остварењу истог. Ланац снажан колико његова најслабија карика... И ауторитет, тренер, сенсеи... Човек коме смо од старта поверовали, његову реч претпоставили својим намерама, жељама, физичким и психичким импресијама... Или како је он сам, додуше доста касније, лепо формулисао: „Поверовали сте у моју лаж.“ Временом сам научио да се до истине стиже само поштеним радом. А кад су сви „најпаметнија“ много се паметује а мало ради.
Следећи тренинг је одмах заказан за седам дана, у Кошутњаку. На Далиборовом домаћем терену. Шума је давала много више могућности за изградњу, у коју смо намеравали да се упустимо. Срба је исцимао буразера Салета и још брдо његове екипе младих спортиста. Инстант сам се одушевио том шумом, у коју сам до тада баш слабо практиковао да залазим. Како су дошли: први тренинг у свитање, први тренинг по киши, први по снегу, први ноћни са лампама...тако нам је корење све дубље урастало у блато.
Од тада, закључно са недељом 15.3.2020. и увођењем ванредног стања због епидемије ЦОВИД19, није прескочен ни један викенд. Далибор ће, самокритичан и перфекциониста какав јесте, сигурно рећи да нисмо богзна шта заједно постигли за сво то време. Али, дозволићу себи да, као ипак старији и искуснији по питању неформалних група (БС је настао више од 14 година пре УТС), констатујем како је остварено доста лепог и доброг. Заједнички раст екипе, по мом искуству, обично и напредује системом „три корака напред, два назад“. Поготову из перспективе најодлучнијих и најактивнијих припадика. Бројност није баш увек предност. Крајње достигнуће смо вероватно најбоље опевали у синдикалном стиху: „...почело ко рима, па је прерасло у покрет, сад је философија.“ А „Ултра тркач Србије“, тог 1.9.2013. рођена заједница, је баш као и БС пре ње: почела од акције тј. тренинга за маратон, на крилатици„Ко сме тај може“, коју је Далибор издвојио из чувене реченице Војводе Живојина Мишића; прерасла у покрет људи који заједно: организују тренинге и дружења у природи, путују на трејл трке у земљи и ван ње, покрећу и суделују у хуманитарним и еколошким акцијама; са константном тежњом да се то преточи у философију живљења и потпуно примени „ван стазе и тренинга“, пре свега у породици и на послу.
Наравно, синергија у свакој од тих области би могла бити већа, а сигурно би до појединачних акција дошло и без постојања УТС. Свако од припадника заједнице је искру већ морао имати у себи. Али чињеница да група постоји, делује и (споља гледано) константно напредује је и обавезан услов за пут од „риме“ до „философије“ тј. идеје. Тест ваљаности идеје је идентичан тесту успеха учитеља или редитеља: она би, баш као вештина и знање следбеника, требало да надживи и надвиси своје творце. Као део БС братије, годинама, буквално свакодневно, у физичком и виртуелном свету, добијам дивне поруке веома успешних младих људи. Оне сведоче да смо им у кључним моментима одрастања својим речима и делима помогли, дали пример или указали на неке шансе и опасности „дуге улице којом ходаш“. Све чешће ми се то дешава и као препознатљивом делу УТС. Људи нам се захваљују што смо их мотивисали и покренули, не само по питању тренинга. Знам да се и Далибор сусреће са тиме.
Посебно ми је драго због тога. Већини људи живот протутњи без учешћа у стварању ичега вредног помена. А ја сам већ имао привилегију да два пута сведочим оваплоћењу трудом нахрањене визије и узгајању идеја која се не могу квантификовати, нити купити; које не постоје ни у једном регистру привредних друштава или невладиних организација; које функционишу без пописа чланства и уплате чланарина; чији садржаји нису безвредни, већ бесплатни; чија гравитациона сила нису бројевима изражени интереси већ осећања, као резултат интересовања... На жалост, баш као ни у музичком свету, окружење већински не чине сродни ентитети. Штавише, из прилично сличних разлога (ћирилично писмо, Србија у називу, превише философије, „пререлигиозност“...), смо често окарактерисани као досадна „секта“. Али то није разлог за очајавање, одустајање од себе и потпуно приклањање шареној лажи вестернизоване либерелнокапиталистичке фазе у реализацији коначног трансхуманизма. Штавише, само учвршћује у уверењу да нису битни: „пејс“ групе на маратону, „прсонал бест“ на 12 сати, „елевација“ на Фрушкој или Истри, колико је Монт Евереста сабијено у „Тор“... Битно је да се СВИМ СРЦЕМ тренира и живи... пре свега ван ових мука које сами бирамо... Битно је да се СВИЗАЈЕДНО крећемо ка ЦИЉУ У КОМЕ КРАЈА НЕМА, до кога МОЖЕ само КО СМЕ, само КО НЕ ЗНА ЗА СТРАХ...СМРТ НЕ ПОСТОЈИ ЗА ДИСКРЕТНЕ ХЕРОЈЕ..идеје могу (п)остати засита бесмртне.
Текстове Бошка Ћирковића Шкаба можете читати у рубрици СТАВ.
Извор: Правда
