Морам још нешто да напишем и више се нећу оглашавати поводом заразе, коју сам ионако ретко помињала. Сви који ме знају, такође знају где радим. Пошто су ово ванредне околности, описаћу вам укратко како то изгледа. Дежурство траје 24 сата. Кад дође мој ред да уђем у зону где су заражени, пролазим кроз читав низ мера, облачења и стављања заштитне маске, која се уреже у кожу, јер не сме нигде да пушта, наочаре које после неколико сати одваљују уво. Кад све то ставе на мене, нема више дирања лица, намештања капе, чешања, ничега.
Ако мислиш да не можес да издржиш дуго, добијеш пелену, јер што сам пи*ала, пи*ала сам... О оном другом да не говорим (а ко п*дне, надува скафандер). Шалу на страну. Због маске сам мислила да ћу се угушити, напад панике је био на видику, али сам се некако смирила. Улазим на одељење где се сусрећем са зараженима свих профила.
Од преплашених, који су на кисеонику, предворју респиратора до безобразних, који неће да ставе маску коју добију на улазу...и тако сатима, док не почне да ми се мути пред очима од глади и жеђи, а морам да укључим инфузију, прикачим кисеоник, променим пелену непокретнима, док ми лије зној низ леђа и пуни каљаче... ето, ако уопште можете то да замислите. А питање је колико можемо издржати док не настане колапс - написала је Адријана а онда је после неколико дана додала још једну поруку на профил.
Ово је трећи пут у мом животу да стављам своју породицу и себе на друго место. Први пут сам као добровољац ишла на фронт, где је смрт била свакодневица. Други пут кад су нас бомбардовали, такође сам остављала своју децу и пазила на туђу, док су њихови родитељи седели у кући и сада, када дежурам 24 сата, ужасно се плашећи да не заразим неког, иако се чувам максимално. Зато ми немојте говорити да сам сама бирала посао и да сам за то плаћена... барем не ви који и даље шетате - поручила је Адријана Попадић.
Да ли се ближи крај епидемије сазнајте ОВДЕ!
Извор: direktno.rs
