Овако проф. др Миломир Степић, стручњак за геополитику, види привидну паузу која је наступила када је реч о решавању питања Косова и Метохије. Осврћући се на постављање Мирослава Лајчака за европског посредника за КиМ, што је прошло помало незапажено и у сенци борбе са епидемијом, Степић каже да смо њега већ упознали као ефикасног специјалца за "меко раздруживање" у случају Црне Горе.
- Не треба га доживљавати као посредника из Словачке, која није признала независност Косова, већ као изданак глобалистичке елите који рачуне подноси онима који су га поставили. Фигуре су тако распоређене да наводни споразум у свакој варијанти значи српски губитак КиМ. Али зашто пристати на такву шаховску партију?
Питање поделе територије КиМ стално се враћа на дневни ред. Да ли би то могло да буде трајно решење косовског проблема?
- Није КиМ “тера нулиус” па да се прекраја као празан лист папира. Осим што би се радило о кршењу Устава, евентуална подела сигурно не би ништа решила, а најмање би донела дугорочан мир. Напротив! Срби би то доживели као губитак готово читаве своје "основне земље" и чекали би прилику да је ослободе, а Арбанаси би сматрали да су ради признавања морали да жртвују део "сувереног Косова" и настојали би да га врате. Обостране националне фрустрације кад-тад би довеле до рата. Формула "да сви буду помало незадовољни" је губитнички алиби. Уосталом, заговорници поделе крију као змија ноге куда би повукли ту деобну линију, већ пуштају пробне балоне о размени, земаљској а не небеској Србији, погледу у будућност а не у прошлост... У оптицају је варијанта да у саставу Србије остане мање од 10 одсто простора северно од Ибра, што значи предају већег дела тамошњег српског народа, стамбених и привредних објеката, цркава и манастира (сва четири са листе Унеска), вредних природних ресурса (лигнити спадају у највеће светске резерве).
Сматрате неком врстом замке када се говори о српском народу на КиМ, а занемарује се питање територије?
- Просторни нихилизам дубоко се укоренио у српско поимање националног интереса. И док се сви око нас без пардона боре за територију, ми бисмо да њоме тргујемо за лажни мир и стабилност, добросуседске односе, страна улагања, бољу медијску слику, отварање поглавља... Говорити о борби за српски народ на КиМ, а одрицати се борбе за територију КиМ у оквиру Србије, ако није политикантско кисело грожђе, онда је прворазредни дилетантизам. Па тај српски народ не лебди, већ живи на конкретној, својој исконској територији, реперно обележеној са 1.500 цркава, манастира и осталих споменика (просечно на сваких седам квадратних километара по један)! Од економско-детерминистичког залагања за бољи живот Срба, ако они буду препуштени тзв. независном Косову, неће остати ништа.
Косово и Метохију називате геополитичком макротврђавом Балкана. Шта подразумевате под тим изразом?
- "Макротврђава" је географски предиспонирана. Поједностављено: "двориште" представљају две за живот идеалне котлине - Метохија и Косово. Оне су опасане споља тешко савладивим "зидинама", које чине високи планински венци. У њу је могуће ући само кроз лако брањиве "капије" - неколико клисура и превоја. Уз то, косовскометохијска "макротврђава" је немерљиво важно срце Балкана. С каквим су само практичним геополитичким знањем Немањићи баш ту лоцирали средиште српске средњовековне државе! И док се она бранила од Османлија изван "зидина" (на Плочнику) - опстала је, али када им се супротставила тек унутра (на Косову) - спаса није било. Када се она 1999. бранила на "капији" - Кошарама и Паштрику - чувана је фактички у саставу Србије, а када су нападачи продрли унутра - тешко је истерати их, али не и немогуће.
Корона је прекинула и литије у Црној Гори. Може ли се та енергија обновити када ова криза прође. Очекујете ли да се народ у Црној Гори врати на улице?
- Црна Гора се враћа себи. Та енергија се акумулирала деценијама - још од 1945. и декрет-етногенезе црногорске "инстант нације" (термин Милорада Екмечића). Она је због короне примирена само привремено, да би поново прокључала с новим ентузијазмом. Наш народ у Црној Гори, ма како да се изјашњавао у пописима, нема другог избора. У супротном, постаће ново "хрватско цвијеће" са посебним геополитичким задужењем - да се Срби трајно и што даље одбаце од Јадрана. А Срби далеко од мора једнако је Руси далеко од мора.
Може ли побуна оличена у литијама имати трајнији утицај на будућност Црне Горе и њен однос са Србијом и српски народ?
- Литије су постале много значајнији феномен него што се то на први поглед чини. Оне су симбол отпора одрођеним и отуђеним елитама које су направиле такав друштвени амбијент (или им је рашчишћен терен?!) да нам изгледа као да су несмењиви. Литијама се испољава имунитет према с врха произведеном вирусу верско-националних "преумљења" за које су поменуте елите мислиле да су готова ствар. У суштини, литије су показатељ кохезије не "два братска", већ "једног истог народа" у Црној Гори и Србији. И широм српских земаља. Јер насилно је одвојено неодвојиво, уз здушну помоћ "наших западних пријатеља". А литијафобија се шири као епидемија међу обезбоженим господарима.
Када ће Балкан да изађе из зачараног круга преиспитивања и прекомпоновања граница, али и самих нација?
- Тај зачарани круг у ствари је геополитички аксиом. Већ и западни аутори пишу да су садашње границе дисфункционалне и дугорочно неодрживе. Као некадашње унутрашње, повлачене су мимо једног главног и више корективних принципа. Стога су оне, како оправдано примећује Хантингтон, неадекватне, те су стални извор нестабилности. Проглашене су државним на основу "бадинтеровског (псеудо)принципа" (који је, у ствари, плагиран титоистички принцип) и тако је изазван рат. Резултат су интереса у деведесетим апсолутно доминантног Запада, који је управо њиховим "инсталирањем" дестабилизовао Балкан. Да би се поново успоставила стабилност, оне се у другачијој геополитичкој констелацији морају променити. Ступидно је мислити да је то призивање новог рата. Ради се о можда једином начину да се успостави дуготрајан мир и да се демотивишу нове геноцидне и експанзионистичке намере неких српских суседа.
Пандемија је уздрмала и ЕУ, отварајући и питање постојања поделе на богати север и сиромашнији југ. Да ли је неизбежна прекомпозиција Уније?
- ЕУ је рудимент Хладног рата. Она није ништа више од најважнијег америчког мостобрана на западу Евроазије, како је то луцидно и истинито приметио Бжежински. Дакле, ЕУ је геополитички објект чија је функција орочена и када она прође - демонтира се. "Брегзит" потврђује да је тај посао започет. ЕУ више не представља тако привлачну интеграциону опцију чак ни за тзв. старе чланице. Корона је лакмус који доказује да су најважнији кохезиони принципи само "шарена лажа". Тешко ће се ЕУ прекомпоновати, а да остане целина. Реалнија је ресуверенизација њених чланица, уз све отвореније скретање погледа ка Русији. Оно што је наменила Републици Српској - да постане "празна љуштура" - очекује ЕУ.
Србији се са Запада све чешће замерају везе са Кином, у последње време то постаје већи проблем него однос са Русијом?
- Кина је и раније у Европи и на Балкану постављала носеће стубове свог"свиленог" присуства, а корона ће бити катализатор тог процеса. ЕУ на сваком кораку показује да нема кондицију за надметање са том силом, али може да уцењује мале земље "у чекаоници". Србија мора да се опрезно креће кроз међународно минско поље, али не заваравајмо се - њене везе са цивилизацијски истоветном Русијом остају прст у оку Западу јер имају директну геополитичку димензију. С друге стране, Кина ће се у свом позиционирању држати оне старе: "Као што не могу бити два сунца на небу, не могу бити ни два цара на земљи".
Прочитајте ОВДЕ како је Александар Вулин објаснио да грађани треба да се лече.
Извор: Вечерње новости
