После њега то су учинили велшки принц, а каснији краљ Уједињеног Краљевства и британских прекоморских доминиона Едвард VIII, који се касније одрекао престола и постао војвода Виндзорски. Нејгов млађи брат Џорџ VI је такође полетео са авионом пред крај Првог светског рата, марта 1918. Њихове примере следиле су и други председници, краљеви и престолонаследници, а после Другог светског рата, ретке су биле земље које су имале своју председничку флоту, а у њих се убрајала и Југославија.
И дан данас када су у питању авиони којима се возе председници иступају летелице којима се на службене посете возе амерички, руски и кинески председник.
Летелице које користе лидери две суперсиле су више од обичних преправљених путничких авиона. То су заправо постала летећа командна места где се понекада доносе судбоносне одлуке у светској политици.
Ер Форс Ван (Air Force One)
Све до Другог светског рата председници САД су ретко путовали ван земље, али је развој ваздушног саобраћаја то променио. Тако је Френклин Рузвелт био први амерички председник који је за службене посете користио авион. Био је то “Боинг 314” познат као летећи брод са којим је отпутовао на конференцију у Казабланку. После “Боинга 314”, улогу председничких авиона добили су “Ц-87А Либератор Експрес” ( иначе цивилна варијанта бомбардера “Б 24 либератор”), “Ц-54 Скаyмастер”, који је био прилагођен Рузвелту, пошто је користио инвалидска колица и са њим је отпутовао на Јалту и “ДЦ-6”. У периоду од 1958. до 1990. године амерички председници користи су Боинг 707, који ће ући у светску историју, јер је у њему председничку заклетву 1963. године положио потпредседник САД Линдон Џонсон враћајући се из Даласа са посмртним остацима убијеног председника Џона Фицџералда Кенедија.
Како је расла улога америчког председника у међународним односима, тако је и председнички авион познат и као “ Аир Форце Оне” од обичног превозног средства постао војни млазњак, како је рекао Џон Кинг извештач из Беле куће. Данас америчком председнику Доналду Трампу, али и његовим претходницима на располагању су два авиона “Боинг 747-200Б” са ознаком ВЦ-25А и серијским бројевима 28.000 и 29.000 који искључиво служе за превоз америчког председника.
Када се гледа Ер Форс Ван “Боинг 747-200Б” споља изгледа као сасвим обични путнички џамбо-џет, међутим он је далеко од тога. Оно што га издваја од других председничких авиона јесте опрема. Приступ самој летелици због тога нема свако, па осим председника, ужих сарадника и посаде имају само одабрани чланови америчког ратног ваздухопловства и тајних служби, док је политичарима нижег ранга и новинарима приступ у одређене делове авиона забрањен.
Технички подаци
Ову летелицу покрећу четири мотора Генерал Електрик ЦФ6-80Ц2Б1, са потиском мотора од 25.515даН. Максимални долет авиона са једним пуњењем од 202.917 литара износи 12.480 км. Максимална маса летелице током лета на великим даљинама је 374.850 кг, максимална висина лета је 13.530 метара, размах крила 58,8 метара, а дужина авиона 65.9 метара и висина 19 метара. Ова летелица има могућност пуњења горива у ваздуху што му вишеструко продужава трајање лета. Унутрашњост летелице прилагођена је дуготрајним летовима. Сама летелица састоји се из три нивоа који се креће од најнижег трећег до највишег првог.
Трећи најнижи ниво служи за смештај пртљага, хране, воде и опреме. Средњи или други ниво се користи за смештај председника и путника, а у првом нивоу налази се кабина и комуникацијска опрема, док се за кретање између трећег и другог нивоа користе се степенице. Занимљиво је да у летелици постоји троје врата од којих су једна на средњем нивоу и њих користи председник приликом званичних посета и двоје врата на доњем нивоу, једна напред за посаду и једна на крају трупа летелице која користе новинари и особље.
Собе за председника и његову породицу, канцеларија, купатило се налазе у предњем- средњем делу летелице. У летелици се налазе и просторије за посаду и особље. Укупна површина авиона у унутрашњости мери 360 квадратних метара. У Аир форце оне може комотно да се смести 70 путника плус 26 чланова посаде. Током једног лета изда се 2.000 оброка, који могу да опслуже 100 људи. За случај нужде у авиону постоји операциона сала, са болничком собом и апотеком.
Иначе за разлику од обичног џамбо-џета председнички авион има увлачеће степенице за улазак и излазак из аутомобила, тако да авион не зависи од аеродромског опслуживања. Оно што чини круну ове летелице је најсофистициранија електорнска опрема и системи за комуникацију који омогућују беспрекорну и стабилну везу са војском и владом на било којој тачки земљине кугле где се амерички председник тренутно налази.. Занимљиво је да авион има 85 безбедних телефонских линија, компјутере, ТВ опрему и чак 19 телевизора. За повезивање свих уређаја кориштено је 500 метара кабла што је дупло више него на стандардном авиону.
Интересантно је и да је сва електроника заштићена од електромагнетног удара који се ослобађа приликом нукеларне експлозије. Најстрожа тајна летелице су унапређена авионика и систем за заштиту летелице од ПВО ракета испаљених са рамена или ракета ваздух-ваздух лансираних са ловаца. Авион поседује и опрему за противелектронску борбу и средства за ометање противничких радара и радарски вођених ракета. Посебни сензори упозоравају посаду о лансираним пројектилима на летелицу, док за ометање ИЦ вођених ракета избацује ИЦ мамце. Свака мисија “ Аир Форце Оне” се третира као лет војног ваздухопловства. Матична база посаде и авиона је база Андреwс у Мериленду.
Поред два авиона Боинг 747 у флоти председничких авиона налазе се и неколико других ваздухоплова међу којима су и транспортни авиони Ц-5 Галакси са којим се превози блиндирана лимузина или више других возила из председничке пратње.
Путинов председнички авион
Први у историји званични инострани лет шефа Кремља одиграо се новембра 1943. године. Када су Стаљина питали којим од два припремљена авиона жели да путује на Техеранску конференцију – оним којим управља генерал-пуковник авијације Голованов или пуковник Грачов – генералисимус се ипак определио за овог другог.
„Генерал-пуковници ретко управљају авионима, летећемо са пуковником”, одлучио је Стаљин, и са Молотовом, Ворошиловом и Беријом укрцао се у амерички Ц-47.
За нешто више од 70 година совјетски лидери су искључиво користили за превоз летелице прво совјетског, а касније и руског порекла. Прве летелице које су се користили лидери СССР-а, али и остали председници у источном блоку били су Иљушин Ил-62, Туповљев Ту -154 и Јаковљев Јак-40. Највећи је свако Иљушин Ил 96 који је од 1999. уз мање прекиде користио Владимир Путин.
Овај авион је познат по сво великом натпису црвеним словима „Россиа“ и председничким грбом.
Владимир Путин данас на располагању има специјалну верзију ИЛ-96- 300ПУ (М1), специјалну верзију серијског Ил-96 који је мањи од америчког ривала.
Подаци о летелици
Маса празна летелице је 117.000 кг, а максимална 216.000 кг. Дужина авиона је 55 метра, распон крила је мало већи од Боинга и износи 60,10 метара, а висине је 17,50 метара. Ил-96- 300 намењен је за летове на удаљености до 11.000 километара, а може да превози до 300 путника и 40 тона терета.
Укупна вредност најскупље руске летелице – широкотрупног авиона Ил-96- 300 износи 300 милиона долара.
Ознака ПУ у називу овог авиона не означава прва два слова председниковог презимена, већ „командни пункт“ — јер, руски лидер у овом авиону може да обавља и све државничке послове као да се налази у Кремљу, укључујући и команду над оружаним и стратешким снагама Руске Федерације.
Ознака М1 указује да је реч о модернизованој и унапређеној верзији, у односу на председничке авионе изграђене деведесетих година прошлог века, на којима је летео Борис Јељцин. Руски „авион број један“ није само савремено опремљена летелица са три бара, спаваћом собом и купатилом са туш-кабином, већ и прави мобилни кабинет председника, одакле може да управља државом, али и да командује оружаним снагама у условима нуклеарног рата.
Конкретно, то значи да руски председник може да има пуну контролу над атомским „штитом и мачем“, чак и ако су сва остала командна места уништена. Осим радног кабинета, површине око десет квадратних метара, авион има и салу за састанке и посебну собу за специјалну везу.
У Путиновом авиону готово да нема „страних утицаја“. Мотори су Пермски “Словљев ПС- 90А”, специјалну везу правило је руско предузеће „Ролеро“ из Омска, а ентеријер је радила домаћа компанија „АФРУС“.
Целокупан посао бриге о државној флоти поверен је предузећу “Специјални летачки одред (СЛО)” „Русија“, под непосредном управом кабинета председника РФ.
Иначе, одред СЛО „Русија“ основан је 5. маја 1956. године, по одлуци совјетског лидера Никите Хрушчова. Авио-база се налази се на московском аеродрому „Внуково“. Државна ваздухопловна флота се састоји од 38 авиона и 19 хеликоптера и на располагању је највишим руским функционерима, пре свега члановима владе.
За председника лично на располагању су два Ил-96- 300ПУ(М1). Укупно, лична флота председника Русије има 24 ваздухоплова — 13 авиона и 11 хеликоптера. У њу улазе и председникови хеликоптери Ми-8, такође унапређени у односу на основну верзију и модификовани за потребе шефа државе.
Као и авион, Путинов хеликоптер је опремљен специјалном везом, а такође и специјалним уређајима оптичко-електронско сузбијање, у случају напада ракетом „ваздух ваздух“.
Председнички „иљушин” израђен је у укупно четири примерка у последње две деценије и они се међусобно готово не разликују, када је реч о техничким параметрима. Сви имају уграђене системе за повећани долет, као и опрему за командовање оружаним снагама у условима нуклеарног рата.
Кинеска ” бела флота”
Лидер треће глобалне силе у експанзији Си Ђи Пинг нема класични председнички авион. Лидер најмногољудније земље света за путовања у далеке земље искључиво користи цивлни Боинг 747 -4Ј6 који за овакве дуге летове кинески државни врх изнајмљује од компаније “Ер Чајна”.
У авион може да стане 366 путника у распореду 3—4—3 у економско – путничкој класи и 2—3—2 у првој класи на доњем спрату. Горњи спрат има распоред седишта 3—3 у економској класи или 2 2 у првој класи.
Максимална маса полетања варира од 333.400 кг до 439.985 кг (варијанта „8“). Долет авиона се креће од 9.800 км до 15.000 км .
Титова ” Бела флота”
Међу председницима света који су имали сопствени ваздушни превоз налазио се и Јосип Броз Тито, доживотни председник ” Друге Југославије”. Један од значајних обележја његове владавине је био управо ваздушни превоз, који се развио средином 1950-тих година прошлог века, у оквиру промоције новог спољнополитичког курса Југославије према земљама Трећег света.
Први авион у Титову председничку флоту који је стигао био је ИЛ-14П, који је Титу поклонио лично Хрушчов 1956. Посада је обучена од стране совјетских пилота у Пули. Авион је носио ознаку 7401. Дана 8. септембра 1958. формирана је ескадрила у саставу ЈАТ која је требало да служи за потребе Савезног извршног већа. У јануару 1959. у Сједињеним Државама набављена су два ДЦ-6Б. Оба авиона припала су 675. специјалној транспортној авијацијској ескадрили у саставу 119. пука. Ова ескадрила осим два ДЦ-6Б располагала је и са једним Ц-47 евиденцијског броја 7329 у салонској верзији, ИЛ-14П, који је већ споменут и Ли-3. Ескадрила је била базирана на аеродрому Батајница.
Током своје последње деценије владавине од 1970 тих година прошлог века Јосип Броз Тито користио је авионе Боинг 727. који су летели у саставу 675. мешовите транспортне групе.
Севернокорејски Ер Форс Ван
Мало је познато да је и најизолованија земља света и најмлађа чланица нуклеарног клуба Северна Кореја има сопствену председничку авио- флоту, која до доласка новог лидера Ким Џонг Уна није кориштена због једне несреће.
Наиме већину авиона ове флоте чинила је летелица Иљушин Ил-62 који је у тренутку када је полетео 1963. био највећи комерцијални авион на свету са 200 седишта. Ова летелица је за Кима специјално преуређена у луксузни салон са седиштима од беле коже, радим столом од масивног дрвета, телефоном са комуникацијама сличним као што их користи амерички председник. Од опреме летелица поседује све оно што је потребно северно-корејском лидеру да и док је у ваздуху неометано обавља државничке послове.
Наиме, несрећа која је догодила 1982. године све је променила. Тад су тадашњи доживотни председник Ким Ил Сунг и његов син наследник Ким Џонг Ил на сопствене очи видели како се у ваздуху распао председнички авион Иљушин Ил-62. Поменути инцидент се догодио на аеродрому Сунан приликом тестирања пет Ил-62 који су као нови купљени тада од Совјетског савеза. Трагедија се догодила у тренутку када се авион по полетању пењао у висну, а затим изненада на очи оба лидера експлодирао. У несрећи је умрло 17 чланова посаде, а међу њима је био и лични пилот Ким Ил Сунга. Овај инцидент подстакао је бројна нагађања да је у питању био могући атентат или саботажа, али свакако довољан доказ да отац и син током своје владавине нису више никада хтели сести у авион. Заправо Ким Ил Сунг је 1986. прекршио то обећање када је на позив Горбачова отпутовао у Москву. Занимљиво је да тада је по њега дошао совјетски председнички авион, јер се плашио да свој живот повери севернокорејским пилотима који су од експлозије иљушина дошли на зао глас. Ким Џонг Ил за разлику од свог оца никада није сео у авион, већ је на председничка путовања искључиво користио блиндирани воз. Све се променило доласком новог наследника Ким Џонг Уна који је заљубљеник у авијацију и који користи летелице доуше у унутрашњем саобраћају, пошто је због изолације и санкција немогуће да некуд путује.
Путин прозрео планове Запада којима су уништили Југославију! Више о томе ОВДЕ!
Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com
