Биле су то веома тешке и гладне године, па је Доситеј желео да се Срби прехране, нарочито преко дугих зима када им је исхрана била прилично сиромашна и када је становништво масовно умирало због тешке неухрањености. Док се искрцавао у луци, Доситеј нареди да се пажљиво поступа са врећама кромпира и да се одложе на тамно и суво место. И Карађорђе и остали чланови Правитељствујушћег совјета сербског нису били ни мало поверљиви према кромпиру.
Доситеј зато нареди једног дана да се кромпир обари онако како је наложио и да се потом послужи у одаји где ће бити он са члановима Совјета. Када су донели врућ кромпир, сви беху окружени тешком неверицом те се нико, поред Доситејевог нуткања, не усуди да га проба, не само зато што нису знали како се једе, него и из стаха да не буде којим случајем отрован (тј. да му неко од присутних тајно не ради о глави).
"Видевши да је враг однио шалу, Доситеј први посеже за кромпиром и стаде га љуштити пред свима и јести. Када су видјели да је овај навалио и на други, па на трећи и да му није ништа, и остали се осмјелише уз осмехе да пруже руку и да узму по кромпир једући га управо онако како је то чинио велики Доситеј.
Доситеј потом каза Карађорђу да једну повећу врећу кромпира треба засадити и објасни му како се кромпир обрађује. Дошло вријеме и вађења усева, а како је година била повољна и издашна, остало је кромпира и за нову садњу. Године 1808. било је довољно кромпира да се подијели Србима и да се почне масовније садити. Међутим, Срби из Београдског пашалука ни да чују да узму, а камоли да посаде то „ђаволско семе“ о коме су се већ увелико распредале свакојаке невероватне приче. Чувши да сељаци одбијају да приме и саде кромпир, Карађорђе изда наредбу у којој је стајало да се има свако казнити јавним бичевањем са десет удараца канџијом, уколико не преузме кромпир и његово семе. Ни ова казна није могла натјерати непослушне сељаке да се прихвате гајења кромпира, поготово што су имали и отворену подршку необразованих свештеника који су са подозрењем гледали на кромпир као „на католичку подвалу“ и који су подржавали народне празноверице и раширене приче.
Тек када су оборкнезови, као најодговорнија лица за стање у својим кнежинама, почели да добијалу батине због непристајања својих сељака да узгајају ову биљку, сељаци су почели да масовније гаје кромпир, али опет не својевољно, већ зато што су били присиљени батинама.Тако се врло брзо кромпир раширио по Србији, а у народу се у то вријеме муњевито раширила једна веома поучна прича оСветом Сави, кромпиру и ђаволу, која вели следеће:
“Умоли ђаво Светог Саву да уговор начине и да посију кромпир, па онда што је у земљи то нека буде Светога Саве, а што је на земљи то да њему остане. Тако и учине. Посију кромпире, кромпири изникну, укаже се најпре чимина (бусен), потом цвет и за њим и бобе. Видећи ово, ђаво стане пркосити Светом Сави. Но кад буде у јесен, онда чимина опадне и иструне, а Свети Сава повади кромпире па у трап.
Прочитајте ОВДЕ какав је то рат настављен на Фејсбуку.
Извор: Анегдоте и занимљивости са Балкана
