Србија никад није имала среће са својом химном!
Још су стари народи знали да песма, подстичући емоције, својом магијом окупља људе и сједињује их у једној идеји. Готово свака држава у новијој историји одређену песму узимала је за своју химну, да мелодијом и текстом симболизују припадности једној, јединственој нацији и вери и да сваког појединца бодре и оснаже у свим свакодневним, ратним и спортским активностима, подсећајући га на јунаштво његових предака.
Прве химне
Прве химне у свету појавиле су се у 18. веку, а најпознатија међу њима је „Марсељеза“, која је од 1795. обележје националног идентитета Француске.
Срби су, међутим, готово читав век касније решили да се сврстају у ред оних народа чије државе имају и химну.
Задатак да се овим позабави, пише Миливоје Павловић у својој познатој и озбиљној „Књизи о химни“, кнез Михаило поверио је 1864. писцу Љубомиру П. Ненадовићу, аутору „Писама из Италије“, тадашњем начелнику у министарству просвете и црквених дела.
Али Ненадовић је закључио да није дорастао овом послу, па се писмом обратио Ђури Јакшићу:
„Ви знате да овде има певачко друштво, где се пева разни песама (...) али кубури и нема химне за књаза, која се код свију народа свира и пева.“
Из разлога који су нам остали непознати, не знамо зашто се Јакшић оглушио о овај позив, тек министарство просвете наставило је да позива српске песнике да напишу химну. Зна се да му је одговорио Јован Јовановић Змај, шаљући им „Народну ’имну“:
„Боже правде, браничу створења, Боже наде, Боже искушења, Праотаца штите свети, И унука с‘ њини сети“
... и тако још три строфе.
Песма није прихваћена за химну, али се види да је аутор песме „Боже правде“ подобро захватио из Змајевог бунара.
Читава акција министарства просвете неславно се завршила - и предлози неких других песника су одбијени (руку на срце, оправдано!) а незадовољни аутори пласирали у тадашњој штампи клевету да је“новац за награду аутору химне“ узео Љуба Ненадовић!
Он је оштрим писмом демантовао ове гласине доказујући да никаква награда није ни постојала, псоле чега је дао оставку у министарству, али се, пише Миливоје Павловић - коме дугујемо и остале податке изнете у овом тексту - „у стању потпуног растројства иселио из Србије“ и дуго лечио по немачким бањама.
Три године касније убијен је кнез Михаило, а на престо је дошао четрнаестогодишњи син његовог брата од стрица - Милан.
Песма за Обреновиће
Кад је химна у питању, још једном се показало да вреди она „није коме је казано, већ коме је суђено“.
За прославу Милановог пунолетства и преузимање власти (до тада је имао намеснике), од Јована Ђорђевића (1826-1900), првог директора Народног позоришта, а тада драматурга у овој кући, иначе ујака који је подигао Стевана Сремца, поручен је пригодан комад. Он је релативно брзо написао „Маркову сабљу“, у којој се на крају народ на сцени окупља испред слике младог владара, а иза позорнице се чује весела музика (композитор на привременом раду у Народном позоришту, Словенац Даворин Јенко), која прелази у химну од две строфе:
Једна воља да задахне Сложна срца, боже дај! Па да српству зора сване, Дугој беди дође крај!
Да нам сину лепши дани, Да слободе сазре плод; Боже спаси, боже храни Српског кнеза, српски род!“
Цео овај „пројекат“, казано данашњим језиком, величања владара и династије имао је велику подршку државе - представа је дуго држана на репертоару Народног позоришта како би је видело што више људи, гостовала је и у Нишу, и преко Дунава, у аустроугарском Новом Саду, а и песма је сама по себи била мелодична и певљива, и „погађала српску душу“, па је брзо ушла у народ и често извођена на приредбама.
Зато је било природно да десет година касније, кад се Милан буде крунисао за краља, „првог који су Срби имали после Косова“, Јован Ђорђевић буде позван да своју песму преради како би постала званична химна Краљевине Србије.
Он је избацио другу строфу из своје позоришне песме, дописао три нове строфе и свуда уместо „српског кнеза“ ставио „српског краља“.
Тако су Срби коначно добили химну!
Песма и за Карађорђевиће
И потрајала је „Боже правде“ као државна химна дуже од две деценије, све до Мајског преврата 1903, када бог правде није сачувао од официрске руке и сабље краља Александра и краљицу Драгу Обреновић.
у је сада био краљ Петар Карађорђевић, па је већ на почетку 1904. расписан конкурс за нову химну (тражило се комплетно решење, и музика и текст заједно), али ниједан од 61 приспелог предлога није задовољио комисију министарства просвете. У јуну је конкурс поновљен, али се министарство овог пута директно обратило најпознатијим песницима, тражећи од њих текст. Позвани су били Лаза Костић, Милорад Митровић Шапчанин, Алекса Шантић, Јован Дучић, Јосиф Берса (хрватски археолог и писац либрета за опере из Задра), Драгутин Илић (брат познатијег песника Војислава), Милета Јакшић (Ђурин синовац) и Риста Одавић (данас непознат писац, у оно време истакнути „културни радник“ и гимназијски професор).
На анонимном конкурсу (песници су замољени да пошаљу непотписане радове) победио је Алекса Шантић (Јован Дучић је касније изјавио да није учествовао на овом конкурсу).
Комисија, којом је председавао председник владе и министар просвете и црквених послова, историчар и академик Љуба Стојановић, дуже од шест месеци оклевала је са одлуком, али кад је обелодањено име победника, истог трена, не часећи часа - почела је жестока кампања против нове химне.
Резултати конкурса и Шантићева песма објављени су у службеном гласнику владе, Српским новинама 25. фебруара 1906. године, а истог дана Политика је, из пера непотписаног аутора, објавила и оцену да „химна није онаква каква би требало да буде... Она није довољно проста, није лако разумљива, има сувише инверсија и неће моћи лако да се памти“.
Истог дана Вечерње новости су много оштрије: „Ово је празно стихоклепаније - достојно владе која га је усвојила“, а Правда два дана касније већ не зна за милост: „Сва је утеха што је химну усвојио министарски савет који је уопште многе глупости починио у прози, па је прво да учини и једну у стиху“.
Није боље пролазио ни Алекса Шантић, па је под салвом увреда писмом из Мостара, где је живео, после само три недеље затражио да се његова победа на конкурсу - поништи. Али, иако је химна, истини за вољу, заиста била тешка за памћење и певање, и извештачена, главни проблем није био ни у њој ни у песнику. Разлози негативне кампање били су политички, а права њена мета била је влада. Зато је Стојановић Шантићу одговорио да је песма сада постала „државна химна“ и да повлачења нема.
Али није било баш тако: због целе гужве, на конкурс за мелодију химне није се јавио ниједан од угледних композитора, па је химна остала без мелодије и никад није изведена.
Зато је влада наложила да се за 65. рођендан краља Петра изведе „Боже правде“, али „персонализована верзија“ - са стиховима „Краља Петра, боже, храни / Моли ти се српски род!“ на крају.
Кад је у децембру 1918. године формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, спојене су по прва и последња строфа народних химни сва три јужнословенска племена: „Боже правде“, „Лијепа наша“ и „Напреј, застава славе“.
Све је било рогобатно и вештачки налепљено једно на друго, а свеопштом утиску скрпљености доприносили су и стихови: „Краљ Ал‘ксандра, боже, храни / Моли ти се српски род!“.
На анонимном конкурсу (песници су замољени да пошаљу непотписане радове) победио је Алекса Шантић (Јован Дучић је касније изјавио да није учествовао на овом конкурсу).
Доситеј Обрадовић: Востани Сербије
Прави наслов песме „Востани, Сербије!“ је „Песна на инсурекцију (устанак) Сербијанов“. Доситеј Обрадовић је 1804. године своје стихове као будитељски манифест умножио и разаслао међу Србе. Песму је посветио Карађорђу, а обраћао се мајци Србији:
„Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати сердца их и очеса на се, и дај њима чути слатке твоје гласе.
Востани, Сербије! Давно си заспала, у мраку лежала. Сада се пробуди, и Сербље возбуди!“
Тако је Први српски устанак добио своју химну.
Јован Ђорђевић: Боже правде
Боже правде, ти што спасе од пропасти досад нас, чуј и одсад наше гласе и одсад нам буди спас!
Моћном руком води, брани будућности српски брод, боже спаси, боже, храни српског краља, српски род!
Сложи српску браћу драгу на свак дичан славан рад слога биће пораз врагу а најјачи српству град!
Нек на српској блиста грани братске слоге знатан плод боже спаси, боже, храни српског краља, српски род! Нек на српско ведро чело твог не падне гнева гром благослови Србу село, поље, њиву, град и дом!
Кад наступе борбе дани, к победи му води ход боже, спаси, боже, храни српског краља, српски род!
Из мрачнога сину гроба српске славе нови сјај настало је ново доба нову срећу, боже, дај!
Краљевину српску брани пет вековне борбе плод српског краља, боже, брани моли ти се српски род!
Алекса Шантић: Српска химна
Боже, на поља Земље ове Васкрса златним сунцем сјај! Победу, венце Славе нове Краљу и роду српском дај!
Вером отаца Што слободу Прелише крвљу даруј нас! Да нам у свету И у роду Остане светлих дела глас! Ко шарна светлост Дуге пуне Што с неба гони црни мрак, Нек драги камен Српске круне Спасења српског буде знак!
Нек бели ор‘о Прене, сине, И нове славе да нам плод; С Авале плаве Нек се вине - Јединством светим спасе род!
Лука Сарић: Ој Србијо, мила мати
Мало познати песник из Новог Сада Лука Сарић 1860. године испевао је песму „Србија“, а Чех Војтех Шистек, који је службовао као наставник музике и композитор у Пожаревцу, Београду и Нишу, 1891. компоновао је на те стихове мелодију.
Веома дугу песму од седам строфа од по осам редова скратио је 1909. песник и под именом“Ој Србијо, мила мати“ током Другог светског рата квислиншки режим Милана Недића за време немачке окупације користио ју је као химну Србије.
Ој Србијо, мила мати, Увек ћу те тако звати Мила земљо, мили доме На срцу је слатко твоме.
Срећно живет ко у рају, Где милине вечно трају У теби ћу срећно тек Проводити овај век.
Подигни се, мати мила, Да нам будеш што си била, Јер си тужно робовала, Дуго сузе проливала.
Сунце ти се већ родило, Које ти је зашло било. На криоцу свагда твом Утеха је срцу мом.
Самуел Томашик: Хеј, Словени
Песму „Хеј, Словени“ написао је у Прагу 1834. године Словак Самуел Томашик. Песми је дао назив „Хеј, Словаци“, уз напомену да се пева на мелодију пољске песме „Још Пољска није пропала“. Аутор је доцније променио наслов у „Хеј, Словени“, прилагодивши је тако добу које је било у знаку удруживања свих Словена. Као таква, изведена је на Пансловенском конгресу у Прагу 1848, а на нашим просторима прво је прихваћена у Словенији, где је од 1848. певана као „Хеј, Словенци“. Објављена је у југословенској штампи у време стварања заједничке државе 1918, а „поново се родила“ када је изведена на отварању Првог заседања Авноја, 26. новембра 1942. у Бихаћу. Од тада су је партизани изводили у свим пригодним приликама, а на Уставотворној скупштини 29. новембра 1945, када је Југославија проглашена за републику, свирана је у „најсвечанијем тренутку“ и сви народни посланици устали су и запевали је. Тако је песма „Хеј, Словени“ прихваћена као химна.
Током осамдесетих година јавио се јак покрет оних који су тражили промену југословенске химне, али је упркос свему опстала до краја Југославије.
Да ли ће Мађарска повући признање Косова? Више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир
