Повод за овај разговор за geopolitikamagazin. com је његова књига „СОПО: Како је било“ (Етос, Београд, 2016 ), која говори о херојским данима србске антикомунистичке емиграције.
Уважени оче прото, родом сте из јуначког краја – Скопске Црне Горе која је вековима била језгро Српства у Старој Србији, коју је Тито претворио у Македонију. Каква су Ваша сећања на завичај?
- О Скопској Црној Гори тешко је говорити у овим временима када су наша некадашња браћа и по вери и по пореклу створили себи ново име које нема везе са оним одакле су и ко су. Македонци! За Бога милога, шта ће њима нешто што им уништава суштину бића и даје предност Шиптарима. Скопска Црна Гора, која се протеже од Чуера што је око седам километара источно од железничке станице када се изађе из Качаничке клисуре (станице Ђенерала Јанковића) па до последњег села Бродац у своје време, док сам био парох (1959-1963), имала је око 17 000 становника. Село Чучер (од Цуца) и Бањани, где сам рођен, и село Горњани су скоро повезана села. Ни сто метара нема од једног до другог села. Бањани су у долини реке Карауле, које извире испод Биљака, врха Скопске Црне Горе, а са друге стране на пола километра извире Биначка Јужна Морава. А онда је Титова банда Вардарској бановини дала име „Македонија“. Ту, у Скопској Црној Гори, изнад мог села, на каменитом брду поносно стоји храм Светог Никите, задужбина краља Милутина. Ту сам крштен. Овај храм је око петсто метара изнад Бањана. За време комунистичке Југославије на улазу храма била је табла: „Задужбина краља Милутина под заштитом државе као историјски споменик“. Колико се сећам, за време своје прве посете, после двадесет шест година у туђини, Македонци су скинули таблу и написали: „Оваја црква је подигну македонските зидари“. Каква срамота! Боје се да кажу историјску истину и укажу на славну прошлост српског народа. У Скопљу, као што знате, још постоји Храм Светог Спаса где је венчан на царство цар Душан. И то су променили. У Бањанима је Храм Светог Ђорђа, исто из доба Немањића, али је после Косовске битке спаљен, те је за време Мехмеда Соколовића поново обновљен, 1559. Колико се сећам по натпису изнад улаза у мали свети храм, изнад врата на греди од храстовине, на црквенословенском, био је натпис, „Етиј храм обновил Петар Јованов Кајов (мој пра-пра-пра...деда) слава Богу, что пријехал од Черна Гора“. Да ли још увек овај натпис постоји, не знам. Питаћу мог старог рођака, Војислава Ковачевића, који још увек води рачуна о храму.
Изнад Бањана, у клисури, налази се манастир Светог Илије: црква је пола у камену, пола од цигле, обнављана више пута, потиче из доба Немањића. Ту, у том манастиру крили су се српске комите, хајдуци, стари четници и вековима водили тешку борбу против Турака. Ту је, испред олтара, сахрањен војвода Спаса Призренац који погибе 1904. у борби са Турцима. У тој борби учествовао је мој деда по мајци Вељко Ковачевић, звани Дељко, јер је из освете што му је бегов син отео сестру Нику убио тог беговог сина и приковао за велики храст. Из освете, Турци су му убили јединца сина Крста, од петнаест година.
Да не дужим са овим, али да поменем село Кучевиште: већином су од Куча из Црне Горе. То су били прави горштаци, суви, високи и љути као гује. Да поменем име које сви знају: некадашњи велики голман, најбољи после Владимира Беаре, био је Видинић, човек из овог краја. То је било негде пре пола века. Кучевиште има Храм Светог Спаса, на чијем улазу су биле у камену урезане речи да је храм подигнут у доба цара Душана. Да ли тај наслов још стоји, не знам. Кучевиште је било и остало највеће српско село у Скопској Црној Гори. Тада је било око 650 фамилија, око 5000 становника. Ту никада за време комунизма власти из Македоније нису могли да одрже био какав скуп. Чим дођу са два-три џипа, окупе се Кучевљани и запале им џипове.
Код њих сам често служио. Изнад Кучевишта је манастир (у долини између планинских врхова), Св. арханђела Гаврила, такође задужбина краља Милутина. После су села Побужја и манастира Св. Богородице (посвећеног Малој Госпојини), исто из доба Немањића, па село Љубанци, а онда долази крајње село, Љуботен, и њихов Храм Светог Николе, такође задужбина краља Милутина.
Да ли знате нешто о пореклу своје породице?
- Мој рођак, иначе иноватор, богат човек чак и под комунизмом, Боро Кајевић, пре тридесетак година најмио је историчара из Црне Горе, професора Београдског универзитета, (не сећам се имена), да напише историју Кајевића (или, по другој верзији, Кајовића). Они су од Васојевића, већином из Бијелог Поља. Многи који су остали у Бијелом Пољу и неколико села унаоколо су потурице. Сви који су остали у Скопској Црној Гори су православни – светосавски хришћани. Има их у Чуеру око 30 фамилија и у Бањанима око 25.
Још нешто што вам можда није познато: свако од једанаест села која сам као парох опслуживао у Скопској Црној гори славе по две славе: крсну (то је главна), и сеоску. И свака породица тражи да им свештеник код куће реже колач. Замислите, ја сам имао око 270 славара Свете Петке. Кренем дан уочи славе, целе ноћи, па сутрадан на празник свеца, после ране Свете Литургије, идем цео дан и целу ноћ, и ако не стигнем све да обиђем, онда опет сутра (пошто су сви славили по два дана) и тако завршим посао. Ово је невероватно, али тачно. Куће су збијене, па сам ја као младић од 23 године прескакао ограде, док је црквењак спремао жар и тамјан, још са степеница певам тропар, кадим кућу, режем колач и за 4-5 минута јурим у следећу кућу.
Што је најинтересантније, села Глуво и Мирковци била су подељена национално. Исте фамилије због туче око мало њива и крвне заваде, из ината су прилазиле Бугарима крајем 19. века. Тако у Глуву има Томашевића, Русовића и још неколико фамилија који су остали поносни Срби, док су Радовићи и још неколико њих прешли на страну Бугара. Али сви славе као и остала браћа. Сличан је случај у Мирковцима, селу које је имало око 250 породица.
Могу Вам рећи да сам као младић који је тек ушао у двадесет трећу годину живота добио највећу парохију у Српској православној цркви, са највише храмова из доба Немањића, и то је био невероватан посао.
Како Вам је било под комунизмом, с обзиром да сте из „тврде“ српске породице, која се није одрицала ни вере, ни народности?
- У војсци сам био у пешадији, задужен да носим шарац тежак 12 килограма скоро две године, и то после тромесечне обуке, само зато што сам био богослов и син неког четника, и бунтовник по природи. Рок сам служио у Пожаревцу. Тамошњи прота Драгољуб Матејић саветовао ме је да издржим. КОС ме је месецима саслушавао, ноћу, понекад до један после поноћи, уз претње да ћу ићи на робију зато што радим за ЦИА. (То тада нисам знао. Први пут сам чуо од једног мајора КОС-а, звао се Трешњић Ђуро. Нудио ми је слободу ако се јавно преко војних новина, „Народни војник“, јавно одрекнем попова и цркве.
Нудили ми да могу одмах у Војну академију у Београду.... Једне ноћи, исцрпљен и физички и ментално, вратим се после саслушања у спаваоницу (око 40 кревета), полако клекнем поред своје постеље и тако, на коленима, молим се Богу: „О Боже, помози, спаси ме сатане и његових синова. Спаси ме, Господе. Заклињем се да ћу Ти служити.“ Ову молитву сматрам најдубљом у свом животу, јер ми је Бог услишио речи изговорене без икакве сумње.
Нису ме више звали на саслушање. Долази крај рока од две године. Одем код оца Матејића за савет. Мислио сам да бежим, јер су неке ученике богословије одвели у затвор на самом крају војног рока. Прота Матејић ми каже да има таксисту који би ме одвезао до границе са Италијом. На томе је, ипак, остало. Добио сам цивилно одело, и био спреман да идем кући. Постројени чекамо на војне буквице. Одједном, ето оног мајора КОС-а са два војна полицајца, право испред мене, и пита ме: „Хоћеш кући?“ „Да, надам се.“ Капетану, командиру чете Пери Рашићу, рече: „За мном.“ И одоше ка канцеларији, док полицајци стоје испред мене. Док чекам да ме поведу на робију, мислим: „Што не побегох само дан раније?“ Ево њих, командир чете Перо Рашић, и онај свемоћни мајор Трешњић, долазе. Мајор каже војним полицајцима: „Хајдемо“. И одоше. А капетан Рашић каже: „Не бој се, синко, буди оно што си решио...“ Поздрави се, даде ми буквицу, уз речи: „Свако добро“, и оде. Одох и ја кући првим возом.
Био је то август 1958. Исте јесени уписао сам Богословски факултет у Београду. Пита ме моја мајка Стоја, богомољка, која је имала Охридски пролог епископа Николаја Велимировића и његове духовне песме: „Шта ће ти факултет, имаш богословију од пет година. Када ћеш да се жениш и одмах рукополажеш у чин свештеника?“ А ја њој: „Имам други план, хоћу на студије на Запад, и тек после тога видећу, има времена.“ А она: „Шта кажеш? Ти си лагао и Бога и нас, родитеље. Заклео си се Богу да те спаси зла и војног затвора и спасио те, а ти сада мењаш мишљење.“ Слушам мајку, ћутим и одем. Те ноћи нисам спавао док нисам донео одлуку да се држим заклетве коју сам дао Богу онда када ми је било најтеже. Тако, и поред студија (иако нисам одлазио ни на једно предавање због огромне парохије око 430 км удаљене од Београда),оженим се и после месец дана будем рукоположен у чин ђакона, а онда и свештеника и добијем читаву Скопску Црну Гору.
Недавно је, у издању куће „Етос“, изашла Ваша књига „СОПО: како је било“. Она се бави Вашим учешћем у раду „Српског ослободилачког покрета Отаџбина“, који се борио против титоистичке диктатуре над Србима. Како сте Ви, теолог, свештеник и доктор философских наука, решили да се, ако треба и са оружјем у рукама, борите против брозоморе?
- Нешто сам рекао у првим деловима књиге о СОПО-у, да додам још нешто. Мој стари сват Мирко Путић, као инжењер и млади четник код учитеља Никодима Урдаревића, где је био и мој отац, бранили су нас од Шиптара 19411945. Партизана код нас није било. На крају, многи су похватани и осуђени. Никодим је добио смртну казну преиначену у доживотну. Мирко Путић је као младић добио дванаест година, одлежао осам. Он је после мога деде Дељка био главни инспиратор како и зашто да се борим против комунизма. Када сам му рекао да ћу да бежим на Запад и да ћу тамо наћи борце са којима ћу да се вратим, Мирко ми рече: „Бежиш са фронта. Не, остајеш овде са нама, па шта буде.“ Рекао сам Мирку: „Побратиме, ево завршио сам Богословски факултет и имам препоруку од Св. архијерејског Синода да идем на постдипломске студије на Оксфорд.“ Мирко ми узврати: „Ух, код Енглеза, мајку им њихову, најпокваренији су на свету. Пошто идеш за Београд, јави се овом ретком човеку за савет.“ Тако се јавим легендарном сараднику ђенерала Драже, др Ђури Ђуровићу, који је тек изашао на слободу. Срели смо се у цркви Ружици на Калемегдану. После службе, пошто је знао ко ме препоручио, рече ми: „Не, Мирко није у праву, ватра се гаси споља. Идите, ево Вам писмо за Андру Лончарића који је утекао пре шест месеци, сада је у Паризу. Ако успете да пређете границу, право код Вурдеље, али са опрезом. Ево Вам кратка нота за Вурдељу. Срећан пут, синко.“ То ми саопшти некако нервозно др Ђуровић, погледа унаоколо и оде.
И тако сте ступили у везу са легендом српске антикомунистичке емиграције, обавештајним официром и равногорцем Андром Лончарићем. Шта се даље збива?
- О сусрету у Паризу речено је доста у мојој књизи о СОПО-у. Андра Лончарић и његови верни пријатељи дали су идеју за СОПО, чији је првобитни назив требало да буде Крмчија. Онда сам отишао у САД. Чим сам стигао у Њујорк, прво сам се јавио Ђорђу Ђелићу, човеку Слободана Драшковића и члану клуба Свети Сава, што је пре Другог светског рата било удружење Цар Душан. Ђелић је тада био млад, око 29 година. Из Њујорка стигао сам прво у Кливленд, у кућу Ђорђа Ђелића, и ту сам провео неколико дана. Тада смо створили нацрт организације и одредили начин борбе. После тога јавио сам се владици Дионисију, који ме је примио као сина. Питао ме је, са осмехом, шта бих, поред парохије, још желео. Ја кажем: „Видећу, питаћу Вас за савет.“ „Ко? Ти? Ти никога не слушаш. Кад нешто решиш, ти идеш, макар и главом кроз зид. Знам доста о теби од наших људи из Париза. Ево, писао ми пуковник Велимир Пилетић, Дражин командант за источну Србију, пре Синише Оцокољића Пазарца: „Владико, овај млади свештеник је необичан човек, храбар и даровит говорник. Жао нам је што одлази одавде.“ (писмо од 7. фебруара 1965. године.)
Помињете владику Дионисија, који је, по налогу Броза, био рашчињен, што је изазвало велике сукобе у нашој емиграцији. Како је у то време изгледала подела у нашој Цркви у дијаспори?
- Да, питање поделе наше Цркве. Знао сам о томе понешто од декана Богословског факултета, др Благоте Гардашевића.
Потом сам добио информације од Драгољуба Вурдеље, председника црквене општине у Трсту, који је био, рекао бих, велики расколник. У Паризу, док сам служио код Руса на Академији Светог Сергија, понекад сам служио и нашим Србима у изнајмљеним салама које су биле дупке пуне: по 600-700 људи, права господа, четници, ратни заробљеници, виши официри, бивши председник Владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић, кнез Павле Карађорђевић, коме сам два пута резао славски колач на Светог Андреју. Милина од народа. Лепота и по изгледу и по понашању.
Улога Драгољуба Вурдеље, који је организовао емигрирање многих наших људи на Запад, и писао много са позиција Срба који су остали око владике Дионисија против званичне СПЦ, још није сасвим осветљена. Шта бисте Ви могли да нам кажете?
- О Вурдељи тешко је говорити. Знам да је био најмоћнији Србин у Трсту. Чак и градоначелник Трста, када је долазио у посету, чекао је неколико минута да га Вурдеља прими. Бојао се Удбиних убица. Увек је имао пратњу, два Италијана и два четника. Никада није ишао кући сам, нити се ноћу шетао улицама Трста. Када се упокојио, његову супругу Даринку покупили су амерички војници у цивилу и одвели у војну базу у Падови. Ту је добила леп стан и остала до краја живота.
Вратимо се у Америку. Како је почео Српски ослободилачки покрет Отаџбина?
- После шест месеци саветовања са Ђорђем Ђелићем и уз помоћ Ђорђа Граховца, у чијој сам кући као парох у Јунгстоуну живео, и који ме је возио по Канади и Америци, пронашао сам младе људе орне за борбу против југо-комунизма; то су били људи без страха и мане, као и осветници за побијене родитеље или рођаке, са њима сам нашао и своју душу.
Иначе, СОПО је званично организован 28. августа 1968. године на Велику Госпојину по подне, као и дан касније. Први задатак нам је био што оштрија антикомунистичка пропаганда и што веће надахнуће за младе људе, како би схватили да је југокомунизам намењен да умањи дух српског народа, да их разводни, растури и доведе до ивице пропасти. У томе је највише удела имао Ђорђе Ђелић, који ме је у међувремену упознао са Драгишом Кашиковићем. Ту се и физички обрачун с комунистима поимао као неопходност, нарочито ако убију било ког емигранта. Као што књига о СОПО-у наводи, после пет месеци изведена је пробна акција и испит наше готовости да можемо и много крупније акције да изводимо. Тако је и било.
Знали смо да је пре тога први човек кога је Удба убила био Синиша Оцокољић Пазарац. Драгиша Кашиковић, кога сам волео као свога брата, био је човек ретке доброте, племићког карактера, песник, једном речју лепота изгледа и карактера.
Реците нам нешто о покушају да Тита убијете приликом његове посете Ајови.
- Американци су штитили Броза боље него своје председнике, и Дин Раск, својевремено министар спољних послова САД, рекао је: „Више нам вреди Тито, него наших пола милиона војника у Вијетнаму“. О томе сам подробно писао у својој књизи „СОПО: како је било“. У сваком случају, Брозу од америчког обезбеђења нисмо могли ни да приђемо.
У књизи се бавите судбином србских хероја које је убила Удба – Андре Лончарића и Драгише Кашиковића. Како су они учествовали у борби наше емиграције против Титове окупације србског народа? Можете ли нам, бар укратко, дати скице за портрете њиховог хероизма, али и храбрости осталих Ваших сабораца?
- Кад год смо већали за неки напад, Драгиша је увек давао аналитичке разлоге за и против. Миле Радовановић, тадашњи помоћник главног уредника листа „Слобода“, увек би додао: „Све ваше мудролије, и све попове молитве и све наше емигрантске резолуције не вреде колико један метак у главу злочинца.“ Тога се увек сећам. Миле, иначе песничка душа, коме су Немци убили брата и оца, био је човек спонтане природе, храбар и без резерве. И он и Драгиша, као и остали, мој кум Бећо Ракочевић, четник Павла Ђуришића, Никола Живовић, четник који је са шеснаест година био у Топличком корпусу код мајора „Циге“. Најстарији у СОПО-у били су тек прешли четрдесету годину, а остали су имали од двадесет једне до тридесет једне године.
Одлука је била да никада и нико не може бити члан СОПО ако је био војно лице код Тита или у партији. Тако је било негде до 1973. године, када је на предлог Драгише Кашиковића примљен Никола Каваја. Потом смо примили још неколико нових чланова, као и богослова из богомољачке куће из околине Чачка, храброг Радоша Стевлића, за кога могу рећи да је био један од најхрабријих људи, поред мога брата богослова, сада протојереја-ставрофора Живка Кајевића. Има доста снова, великих нада у раду и покушајима чланова СОПО-а да руше Титов комунизам и боре се за слободу Србије и српског народа на свим просторима бивше Југославије. Нема сумње, из мог животног искуства, студирања философије после теологије, могу рећи да су момци, посебно чланови у првом тиму СОПО-а, по мени, били храбри људи без страха и мане. То је особина која се не виђа тако често у данашњем свету.
Ухапшени сте, што је тако уобичајено, помоћу издаје. Како је то изгледало?
- Чин освете почели смо да спремамо после убиства Андре Лончарића 3. јуна 1969. Ишло је споро. ФБИ је почео да нас прати у стопу. После убиства Драгише Кашиковића, јуна 1977, иако потресени и збуњени, решили смо да освета буде трострука, што жешћа. Почели смо да већамо како и где. Одједном се јави лажни члан, који је, на несрећу, дошао у Чикаго са препоруком Андре Лончарића. Овај новајлија, са двоје деце, које сам ја крстио, почео је да наваљује да осветимо Драгишу, с којим се виђао скоро два пута недељно. Тако је почела намештаљка. На последњем састанку у кафани западно од Чикага већали смо Никола Живовић, Радош Стевлић, Животије Савић и он, двоструки агент Богоје Панајотовић. Он је показао да има улазницу као гост на Дан Републике 29. новембар, и да ће он да унесе „качамак“ (назив за експлозив, нап. В. Д.) у салу. Заклињао се у оба сина, речима: „И Сашка и Бобија у један гроб да ставим ако нисам веран, само ми дајте ʼкачамакʼ, а ти, Кајко“, како ме је звао, „припреми ону електронику.“ Био сам против те акције јер је на пријему могло да буде и поштених људи, али је гласање било четири према један, и одлука је пала. Пре него што је експлозив уручен, Каваја, Бошко Радоњић и ја похапшени смо у Њујорку, остали у Чикагу.
Шта нам можете рећи о Николи Каваји? Каква је била његова улога у СОПО-у?
- Улога Каваје у нашој организацији је била као и улога свакога члана. Није било неких посебних одлука о Каваји, или задатака датих лично њему. Знам да је са својим кумом Бошком Радоњићем увек набављао „качамак“ ако треба. Знам да је у својој кући у Патерсону, у држави Њу Џерси, у подруму имао радионицу и алат, као и приручник који сам му дао како да прави електронске уређаје за нападе. Иако је радио у фабрици скоро све време од када је дошао у Америку, био је неуморан да учини шта год му СОПО нареди. Био сам му у кући више пута и по целе ноћи певао ми је уз гусле, и ујутру одлазио на посао. Знам да је хтео да убије Тита више од било кога, јер су његова старија браћа ратовали за Тита, а он их је послао на Голи Оток. Породицу им је уништавао. То Никола никада није могао да истера из главе, али се није могло учинити како је Никола мислио. Он је био плаховит човек и велики друг. Понекад наиван. Када је био на робији, на почетку у истражном затвору у Чикагу, почели су да га посећују неки непознати људи као нови пријатељи (у међувремену, били су познати као чести гости Титовог конзулата у Чикагу). Тако су успели, иако смо били на робији, да нас разбију лажима. Каваји је то узело скоро четири године док се није освестио. То се десило када су му робијаши из Левенворта, затвора максималне безбедности (у коме сам се налазио на одслужењу казне), пребачени тамо где је Никола робијао, рекли да су видели неког српског попа који је задужен да пере ходнике и клозете. Тада ми је Каваја написао писмо преко мога брата, из кога се види да је схватио. Копија писма је у додатку књиге о СОПО-у.
Шта бисте, после толико година, могли да нам поручите? Како сагледавате овај свет сада, и место Срба у том свету?
- И на крају, а никад краја… Америка, коју пристојно познајем. Био сам дуго времена члан Америчке конзервативне уније. Тако сам и био постављен за директора организације америчких Срба који су у изборној кампањи подржавали Роналда Регана. Имам копију постављења, као и слику кад сам испратио Регана на чикашки аеродром за Калифорнију. Знам, и то без сумње, да су обични Американци искрени људи. Њима ТВ и новинари из мени познатих и непознатих разлога перу мозак. Амерички човек је толико заузет да нема времена много да размишља те почиње да мисли како му господари кажу. Ево, почео сам да пишем студију о злу. Нема дана да новинари, ТВ, 90% њих, сваки дан кажу нешто лоше о Русији и Русима. Као да је Русија непријатељ број један и Америке и Запада. Тако је донедавно мислио, писао и причао више од пола века Збигњев Бжежински. Пре него што је цркао, рекао је: „После пропасти Совјетског Савеза као највећег зла у свету, остало је још једно зло, а то је руско Православље. Када и то срушимо, спасли смо нашу западну културу.“ Замислите, школован човек, био је Картеров саветник за националну безбедност. Човек који је знао шта је нацизам, шта је било исламско Турско царство, и слична зла, који је знао колико је милиона Руса дало своје животе да би био срушен нацизам, али мржња, мржња заслепи човеков ум те он не може да види праву истину и да је саопшти. Ено онај сенатор Мекејн, није престајао да лаје против Руса. То је трагедија.
Србија је жртва зато што смо ми и по души, и по вери и, донедавно, по азбуци, и по пореклу најближи браћи Русима. Зато су ови који не могу против наше велике браће навалили на нас. Цепају нас на Србе и Црногорце. Помажу Македонцима да смање број Срба. То раде у Босни и Херцеговини. У усташкој Хрватској постигли су највећи успех и остварили врхунску срамоту поричу осниваче наше велике земље.
Па ипак, чврсто сам уверен да се вреди борити. Мој деда по мајци, Вељко Јованов Ковачевић, говорио ми је: „Дијете, преживео сам многе зле силе. Турке смо отерали, па Бугаре, Аустроугаре и Немце, и ево дође домаћа олош са оном ругобом из Црне Горе, Милованом Ђиласом, и његовим друговима. Узеће времена да се наша отаџбина ослободи овог домаћег новог зла. Ти и твоја генерација имаћете времена да донесете праву и богомдану слободу свом народу. Чуо сам од твоје мајке да ћеш у богословију, да ћеш бити српски свештеник. Нека те Бог благослови и Свети Василије Острошки чува од сваког зла. Само паметно и храбро, и биће како треба…“ То бих и ја могао рећи младима, и додати да је моје дубоко уверење да је наш једини спас, или, ако хоћете, наша будућност, и наш прави и позитиван препород једино у зближавању са Русијом, а не са онима који су нас бомбардовали, како на крају рата, тако, и још суровије, за време последњег рата који су они исценирали крајем прошлог века. Уз велике напоре и добру вољу свих Срба и Српкиња широм света, ма где да живе, сви ми треба да следимо мисли блаженог и Светог владике Николаја Велимировића: „Да се Срби сложе, обоже и умноже“. Амин, Боже дај.
Кавајина отмица авиона
Поред собе у којој смо се налазили пролазио је дугачак ходник. Оданде су се чули брзи кораци. Пуњење шаржера.
Врата су се отворила тек предвече. Специјални агент ФБИ-а је ушао. Учтиво ми је пришао и рекао: „Оче, дозволи да скинем ово гвожђе са тебе.“
Када је скинуо лисице и окове са мене, додао је: „Оче Кајевићу, отмичар авиона хоће да говори са тобом. Молим те, хоћеш ли да пођеш са мном.“ Следио сам га. Ишли смо до краја ходника.
Застали смо испред једне осмоугаоне сале. Зидови су били прекривени телевизорима и електронским уређајима. Двадесетак девојака и момака, са слушалицама на ушима, гледају и записују. Овога пута, на свим екранима слике аеродрома ОʼХеро; видим авион, који Каваја држи.
Животи сто тридесет седам путника били су у рукама човека који је тражио моју слободу. Притиснут таквом мишљу, посматрао сам јурњаву агената са токи-вокијем у рукама и пиштољима под мишкама. Чекао сам на разговор са Кавајом.
Док сам тако чекао у контролном центру, један од агената пришао ми је и рекао: „Отмичар авиона хоће да говори са тобом.“ Дао ми је слушалицу у руке и, колико се сећам, даље је све овако текло: „Овде Кајевић.“ Каваја ми препознаје глас и каже: „Овде командос и терориста Каваја. Ти си мој шеф и ја тражим твоје ослобођење. Ако те не доведу овде, уништићу авион.“ Ја му одговарам да није терориста, него отац три ћерке, одличан супруг и поштен фабрички радник. „Знам да немаш ништа против тих људи у авиону, они нису твоји непријатељи“, умирујем га: „Хвала ти за жртву и за покушај да ме спасеш из пакла. Али ја одбијам да идем било где. За сада је крај нашој борби.“
Нисам могао да чујем шта ми је одговорио, јер су агенти ФБИ-а прекинули наш разговор.
Бесни на моје одбијање, вратили су ме у ону просторију. Ушла је нека девојка, држећи хрпу фотографија. Ставља ми слике под нос и пита: „Видиш ли ово? Знаш ли шта има око појаса?“ Одговорио сам одречно.
Питала ме је да ли видим динамит око његовог струка. Рекао сам јој да ја не знам шта је то. Питала ме да ли је то прави динамит или лажни. Питала је да ли смо раније правили овакве направе. Ћутао сам, а она је наставила са својим питањима. Без успеха. Није могла да добије никакав сигуран одговор од мене. Потом је ушао други агент са најновијим фотографијама. Саветовао ми је да гледам озбиљно и да му кажем шта видим. Пошто сам опет ћутао, и он је питао да ли су цеви око Кавајиног струка прави динамит или не. Нисам могао да му дам никакав поуздан одговор. На слици сам видео Кавају како стоји иза леђа пилота, видео сам запрепашћене пилоте и стјуардесе како седе у шоку.
Српски војници добили ментални рат против НАТО! Више о томе ОВДЕ!
Извор: geopolitikamagazin. com
