На исти датум, осам година касније, Тадић за Би Би Си на српском каже да је већ тада могао да види обрисе ком жанру ће припадати тај филм.

„Знао сам и 2012. да ће кренути време ауторитаризма и аутократије, а не Периклово доба, како рече Вучић.

„Знао сам да ће кренути време лажи, гебелсовске пропаганде, блаћења, бешчашћа, макијавелизма, талас криминализације и далеко горе корупције него у мом мандату, за коју сам се осећао одговорним што је нисмо сузбили до краја, иако је била највећим делом наслеђена из периода пре моје власти, али смо је сузбили више него иједна претходна власт."

Психолог по образовању, Тадић каже да није могао ни да замисли „дубину патологије" у којој се налази српско друштво, а за сликовити опис позива се на наслов дела филозофа Еразма Ротердамског „Похвала лудости".

„Вучић прави споменике лудости свуда по земљи - чак и кад случајно направи добру ствар, он је зачини лудошћу.

Кад каже једну нормалну, он мора да каже десет ненормалних реченица - у сваком свом наступу има компоненту лудости и оставља их као споменике које ће бити веома тешко склонити."

На председничким изборима 2012. године, Тадић је у првом кругу победио, али у другом изгубио од Томислава Николића, кандидата Српске напредне странке (СНС).

Тадић је освојио 47,31 одсто гласова, а Николић 49,54 одсто.

После једног мандата, Николића је на месту председника заменио његов наследник на челу СНС-а Александар Вучић.

Разлози пораза - осам година касније
Готово деценију касније, Борис Тадић спремно се упушта у анализу шта је довело до пораза који је променио политичку слику, а разлоге види другачије него јавност у Србији.

„Да питате грађане, они би рекли да су то разлози попут злоупотребе у 24 спорне приватизације - а ипак већина њих не би знала да је само једна од тих приватизација била у мом мандату и то са јасним и ослобађајућим судским епилогом.

„Моја одговорност је што нисам успео да се до краја изборим са склоношћу ка корупцији делова Демократске странке, при чему свака објективна анализа и чињенице јасно говоре да сам наследио и тај проблем - али ипак то је дошло мени на наплату.

„Грешка је и што кадровске промене нисам извршио пре 2012. године, уместо што сам планирао да се томе посветим тек после избора."

Уместо тога, сопствену кључну одговорност види на другој страни.

„Моја велика одговорност је што сам у релативно кратком периоду, и то непосредно пред изборе, отворио рат са свима, а то се не ради - сигурно бих данас поступио другачије."

Набраја да је „заратио" са Западом јер није желео да призна Косово вођен идејом „да Србија не сме да изгуби у миру оно што није изгубила у рату".

„Отворио сам фронт против организованог криминала - судски део власти осудио је на затворске казне и саме шефове мафије први пут у нашој историји.

„Отворили смо фронт против наркокартела и открили да је имао велики социјални и политички утицај кроз улагања у пољопривреду, рударство, универзитете па чак и обданишта, што је утицај кога нико до тада у Србији није био свестан."

Тадић каже и да је његова власт отворила рат против тајкуна, иако признаје да постоји другачија перцепција.

Тврди да је већина финансирала његове противнике.

„Фронт је био и против дела јавности који није разумео идеју унутрашњег помирења - а без њега нема ни регионалног помирења.

„Отворили смо рат и против анти-хашких лобија и изазвали незадовољство због регионалног помирења кроз извињења у Сребреници и Вуковару, а ти гестови су вратили аспект моралности у српску политику.

„Поврх свега, отворио сам фронт и са деловима сопственог система који су знали да би после избора били промењени, па су се због тога делови организације пасивизирали између два круга председничких избора, а делови вероватно већ почели да сарађују са СНС-ом, тражећи уточиште за време после избора."

Ко је „статирао у кукурузу"

Док тврди да на своје прве председничке изборе 2004. године није ни желео да иде, али га је убедила страначка већина, каже да је оне 2012. године могла да добије само јединствена политичка опција.

„Да је београдска организација ДС-а одрадила тада свој посао како треба, а не статирала у кукурузу након завршених градских избора, не би се десио лош резултат у Београду.

„Да сам ја имао више енергије у тој кампањи, а не истрошеност од претходних кампања и осам година власти у времену огромних изазова и задатака, могло је да буде другачије."

Београдски огранак Демократске странке је 2012. године предводио Драган Ђилас, касније председник странке, а по напуштању ДС-а и повратка у политику оснивач Странке слободе и правде, стожерне чланице опозиционог Савеза са Србију.

Иако напомиње да је коалиција ДС-а, Социјалистичке партије Србије и Г17 плус освојила више гласова него на изборима 2008. године када је преузела власт, Тадић указује да су на развој догађаја пресудно утицали и коалициони партнери.

„Г17 плус је одлучио да иде са СНС-ом и управо су они тиме направили овакве напредњаке.

„Не би они били овакви монструм напредњаци да је формирана влада као до 2012. године - и они би се трансформисали и могло би се носити са њима као опозицијом, далеко ефикасније него кад су већ били ојачани влашћу."

Коначно, једну од преломних тачака доцртали су из Европске уније - три сата пре краја гласања, честитали су на свом сајту изборну победу Томиславу Николићу, каже.

„То је био исти метод као у црногорској борби Момира Булатовића и Мила Ђукановића, када је Ђукановић из једног од кабинета ЕУ добио честитку пре затварања биралишта.

„Ја знам који је то кабинет, данас знам шта се десило, ко је у име напредњака направио везу са тим комесаром, ко је одиграо ту последњу карту која је могла да се одигра", закључује Тадић.

„Бели листићи"

Анализе изборног пораза Бориса Тадића указивале су да је значајну улогу у таквом исходу одиграо и покрет „белих листића", групе интелектуалаца која је позвала грађане да на изборима не заокруже ниједног кандидата, па је у другом кругу било 3,15 одсто неважећих гласова.

„Када погледате да смо изборе изгубили са мање од три одсто разлике, њихова улога у поразу је такође неспорна, али су, у неку руку, имали право - у систему који сам водио, свакако је било разлога и за критику, као што је уосталом има и у свакој власти.

„Једино што они никада нису разумели да сам и ја био отворен за критику тог система и врло добро сам видео његове мане, али са те позиције не можете да решите баш све по кратком поступку."

Осам година касније, Тадић види дугорочне последице овакве иницијативе.

„Парадоксално је да су бели листићи мени вероватно спасили живот - ја не бих могао да израчунам како би се ствари до краја развијале јер су моје политике угрожавале не само моју политичку каријеру, већ и личну безбедност па је та иницијатива била много штетнија за грађане Србије, него за мене лично.

„Поготово што бих ја доследно задржао своје црвене линије на Косову, наставио бих рат против нарко-картела, обрачунао бих се са корупцијом."

Као посебно отежавајућу околност наводи да је за то у великој мери тада изгубио подршку онога што назива „суперструктура Демократске странке".

„Нисам имао суштинску подршку ни својих потпредседника у то време - они су имали своје филмове, своје идеје.

„То је једино могло да се реши брзом акцијом, новом страначком скупштином - свега сам тога био свестан."

Потпредседници ДС-а 2012. године били су Душан Петровић, Драган Шутановац, Бојан Пајтић и Јелена Триван.

Тадић, поврх свега, жали и што са неким од протагониста незадовољства 2012. године није лично разрешио несугласице.

„Бели листићи су ме можда спасили неминовних безбедносних ризика, али су и израз потпуне социјалне неодговорности.

„Већину носилаца те идеје ја познајем читав свој живот, долазили су у кућу мог оца на интелектуалне консултације, покојни Срђа Поповић је био мој адвокат кад сам као младић хапшен због политичких разлога - нажалост, никад нисмо успели да расправимо то питање.

„Апсурд је што се и данас већина њих бави борбом против овог режима, чијем су доласку на власт суштински допринели."

Ново историјско помирење или лустрација

Као лидер ДС-а, Борис Тадић је 2008. године потписао споразум „историјског помирења" са СПС-ом, странком која је са Слободаном Милошевићем била највећи супарник демократа током деведесетих година прошлог века.

„Не могу овог тренутка да замислим да ће се неко мирити са напредњацима, али нисам се ни ја помирио са социјалистима 2000. године - следила је пауза од скоро деценије у којој су они већ и били део власти, усвојили су и нашу политичку стратегију чланства у Европској унији.

„Можда ће неко за 10 година морати да се помири са неким Дачићем из СНС-а који неће бити Вучић, јер се ни ми нисмо мирили са Милошевићем."

Уместо помирења, Тадић каже да ће Србији после власти СНС-а више бити потребна лустрација иако, како наводи, не воли револуционарне методе.

„За лустрацију морате да имате већину, политичка је наивност људи из грађанског блока који нису разумели да је лустрација требало да се изврши гласовима оних који би можда и сами били лустрирани.

„Лустрација мора да се деси одмах и по законима, а не као што је од мене захтевано осам година после Петог октобра, када нема већине ни за шта, а проевропску владу је било могуће направити само са оним који је требало да буде лустриран."

„Листа за бојкот", идеја која није успела

Борис Тадић напустио је Демократску странку пред изборе 2014. године и основао своју Нову демократску странку, касније названу Социјалдемократска странка (СДС).

Пред парламентарне изборе заказане за 21. јун предложио је осталим опозиционим странкама да на изборе изађу на „Листи за бојкот", преузму мандате и онда наставе са бојкотом институција.

Подршку, ипак, није добио.

„Моје идеје су прихватане када сам био на власти, јер је карактеристика наше политичке културе да људи углавном прихватају оно што се каже са врха.

„Немам жал због тога - нисам ни очекивао да ће идеја бити прихваћена, јер људи имају своје заоштрене интересе, али и мањак искуства у политици и поред осам година политичке борбе", каже Тадић и додаје да су му опозициони лидери у разговорима насамо ипак давали подршку за концепт.

Поручује им да су у политици важни и актери који се боре „само" за цензус.

„Нисте ви у политици да бисте се борили само за коначну победу - за то су потребни и они који су око цензуса, јер проевропски и демократски блок никада без сабирања није имао већину у Србији.

„Опозиција данас жели да наступи само на изборима на којима може одмах да победи - нокаутом, али за то нема снаге и зато нам је потребна акумулација мањих победа, уместо великих пораза услед нереалних амбиција и неодговорних процена."

Борис Тадић напомиње да су овогодишњи парламентарни избори само увод у оне које оцењује далеко важнијим - изборе за председника Србије 2022. године.

„Бојкот има потенцијал интернационализације уништавања демократије, али и ангажовања и мобилизације различитих структура у борби против Вучићевог режима.

„Огромна мана бојкота је што после избора немате шта да бојкотујете - који је ваш идентитет кад нестане реч бојкот", пита се Тадић уз опаску да бојкот оставља опозиционе странке, које описује као „пуке сиромахе", без средстава.

Председнички кандидат, поново?
На спекулације о могућој кандидатури за повратак на председничку функцију, Борис Тадић одговара тврдњом да ни 2004. ту улогу није желео.

„Волео бих да не морам да наступам на изборима као председнички кандидат или носилац листе.

„Али, ако то буде неопходно, ја ћу преузети ту улогу, мада не бих волео да се поново нађем у ситуацији да трчим трку јер нико неће - не би било први пут ни да ми се то деси."

У скици идеалног изазивача Александру Вучићу, Тадић има два имена.

„Ја видим два човека који то могу да буду, а да то нисам ја - то свакако нису људи који су нови у нашој јавности, јер тешко да неко нов и непознат може да победи на изборима.

„Сви су то схватили, сем што се у грађанском крилу стално очекују нови и нови људи, а овакву власт могу победити само људи који имају једнако искуства као и они па да се тек након победе и нормализације околности изгради нови лидер."

Тадић подсећа да ни Томислав Николић, а ни Александар Вучић нису били нови људи на политичкој сцени када су преузимали власт.

Уједињење ДС-а, још једна идеја која тешко успева

Шест година од напуштања Демократске странке, Борис Тадић покушава да учини корак у супротном смеру - врати свој СДС и странку Заједно за Србију Небојше Зеленовића у редове ДС-а који данас предводи Зоран Лутовац.

„Мени се Душан Петровић, Зеленовић и Лутовац од децембра нису јавили да разговарамо о томе и никад нису изнели разлог зашто су зауставили тај процес, иако је наш договор био да идемо ка томе.

„И даље мислим да је формирање једне велике странке, не велике као СНС, већ велике у односу на друге организације у опозицији, претпоставка победе над Вучићевим монструм системом са 700.000 поданика."

Тадић тврди да му мотив није повратак на чело демократа, на место које је напустио у новембру 2012. године.

„Не знам зашто бих ја сад имао мотив да постанем председник ДС-а - с обзиром на све функције које сам имао током своје политичке каријере, ја сам сигурно последњи човек у опозицији коме би могли да приписују такве амбиције.

„Очигледно је ипак проблем у томе што се за друге то не би могло рећи и то углавном баш за те који мени приписују своје жеље - то је очигледна последица аутопројекције и страхова неких људи."

У овом процесу и Тадић има један услов под којим неће учествовати.

„Ја никад нећу нестати из политике - у овој или оној улози - јер је то мој начин постојања од када знам за себе.

„Уосталом, чак и повлачење из политике може да буде само последица моје одлуке, а не одлуке људи који нису били у стању да се изборе за своје место све док постоји неко ко је нешто урадио - не постаје се велики политичар тако што неки пре вас једноставно нестану и уступе вам место, већ тако што постигнете боље резултате од њих."

За сличан принцип, Тадић се залаже и у прерасподели снага на опозиционој сцени.

„Унутаропозициона конкуренција требало да буде не темељу резултата, политике и идеја, а не финансијске доминације, подметања и пропаганде - тако и уједињење ДС зависи од тога да ли ће се актуелни спор разрешити на демократски начин, а не блаћењем, подметањем и агресијом према мањини, јер је то управо начин на који се Вучић односи према опозицији и све оно против чега се боримо.

„То је поготово важно јер ДС би и након овога, без обзира на исход, морала да остане један од кључних чинилаца борбе против Вучићевог режима и ни по коју цену не сме да уђе у било какву колаборацију са овом влашћу", поручује Тадић.

Прочитајте ОВДЕ како Приштина и Подгорица заједно раде против Србије.

Извор: Би Би Си