Пише: А. Павић

Може ли ово стварање новог-старог „ватреног појаса  на ободима Србије, налик оном који је успостављен током окупације у Другом светском рату, бити случајност? Немамо ни право ни луксуз чак и да дозволимо ту могућност. У (гео)политици нема случајности, и пише се само резултат. Нису криви они које све ово подсећа на доба агресије Трећег рајха и Павелића - него они који та подсећања режирају, макар се, попут Мила Ђукановића, смехотресно позивали на некакав тисућуљетњи „антифашизам".

Глобалистичка хидра

Суштина ових „цивилизованих" порука Србији је следећа: престаните да чак и глумите суверену државу, оканите се стратешких и вековних односа са Русијом, „челичних пријатељстава" са Кином - осим у мери коју ћемо вам благоизволети одредити, признајте већ једном франкенштајн-творевину „Косово", заборавите да су Срби икада живели у Црној Гори и да без Српске православне цркве Црне Горе никад не би ни било, помирите се са вечном границом између Срба и Срба на Дрини, пристаните на перманентно копњење у бриселској чекаоници под фирмом „европске перспективе, итд, итд.

Оне који се питају зашто ово „итд." на крају, упућујемо на одговор Ворена Кристофера када му је Милошевић после Дејтона тражио списак услова које још треба да испуни - да су услови "луидни". дносно, нема им краја. Ваше је да испуњавате, а чак и највећи уступци неће бити гаранција да неће бити неких нових, колико сутра. И даље у коридорима империје на стакленим ногама влада размишљање које се приписује Карлу Роуву, блиском саветнику председника Џорџа Буша млађег: 

- Ми смо сада империја, и када делујемо, ми креирамо сопствену реалност. И док ви проучавате ту реалност - студиозно, како то и чините - ми ћемо поново деловати, стварајући нове реалности, које такође можете да проучавате, и тако ће се ствари сложити. Ми смо актери историје… а свима вама ће једино остати да проучавате оно што ми радимо."

С тим што се сада, у доба Трампа, уместо „империје", одомаћио израз „дубока држава". То је она хидра која стоји иза глобализма којег најпрепознатљивије симболизује Џорџ Сорош. Али, по бесмртном опису новинара Ролинг стоуна Мета Таибија, и она неолиберална „џиновска вампирска хоботница око лица човечанства која своје пипке зарива у све што мирише на новац", оличена у инвестиционој банци Голдман Сакс. Као и неоконзервативна ратна машина за производњу непријатеља широм света - а то су сви они који не желе да прихвате „богомданост" једнополарне хегемоније америчког војно-индустријског комплекса, којем интелектуално покриће дају повезани вашингтонски „тинк-тенкови" на његовим јаслама, уз обилату помоћ најбогатијих један одсто. 

Борба за очување хегемоније

Тај свет, који се сада све жешће и грубље бори за очување стечених глобалних позиција, исти је онај који је растурио Југославију, устоличио исламисте и потомке Ханџар дивизије у Сарајеву, Павелићеве настављаче у Загребу, монтенегрине у Подгорици, присталице Велике Албаније у Приштини - али и Бандерине наследнике у Украјини. Не планира да без борбе препусти ниједну освојену коту било где у свету, па тако ни оне освојене на нашим просторима. Ако се није помирио са избором председника у срцу империје, зашто би се помирио и са најмањим поразима било где другде, упркос садашњој кризи (вештачки) проузрокованој коронавирусом. И Хитлер се 1944. још увек надао победи.

Још од чувеног Путиновог говора на Минхенској безбедносној конференцији 2007, а поготово после успешног враћања Крима, Русија је (поново) постала баук. У последњих неколико година јој се придружила и Кина, а поготово током текуће пандемије, када је и Трампу постало згодно да она буде амерички непријатељ број један, што због потреба предизборне кампање, што ради пребацивања одговорности за високе бројеве оболелих и умрлих и пратећу америчку економску катастрофу.

Дакле, неопходно је зауставити даље учвршћивање алтернативног модела мултиполарне глобализације коју нуди Кина, оличеног у глобалном пројекту „Појас и пут". Као и неутралисати сада већ осетну предност коју је Русија остварила у развоју стратешког и хиперсоничног оружја. Уз све то, светска хегемонија се не може одржати без очувања, или бар продужавања века америчког долара као водеће светске валуте. Чак и за декларисаног „антиглобалисту" попут Трампа, очување водеће светске улоге САД у свету захтева глобални ангажман и глобалистичке пројекте, попут мреже „Плаве тачк, као и сузбијање руске енергетске мреже преко покушаја саботирања Северног тока.

Оном Трампу из 2016. би одговарало америчко иступање из НАТО, повлачење америчке војске из Сирије, Авганистана, Ирака, мировни споразум између Северне и Јужне Кореје, крај ангажмана у Украјини и побољшање односа са Русијом. Одговарао би му и „нови почетак" са Кином, оличен много више у како-тако регулисаном такмичењу него у дизању тензија до усијања. Али, после три године непрекидне борбе против оптужби за „колаборацију" са Русијом, после нових лажних застава у Сирији на које је морао да, бар симболички, одговори новим актима нелегалне агресије, уз сталну потребу да удовољава захтевима не само Пентагона већ и израелског лобија, што подразумева стално звецкање оружјем према Ирану и, сада, приношење свих неопходних жртава на олтар победе у трци за освајање другог мандата у Белој кући - на Трампа се не може рачунати да ефектно заузда чак и оне снаге које су му све време радиле о глави. Напротив, циљ освајања другог мандата ће оправдати разноразна средства.

Битан предуслов

Враћајући се на Србију, пошто је списак услова и даље „флуидан", она би и данас трпела притиске чак и да је пристала на улогу управо оних марионетских и вазалних творевина преко којих се на њу, и Србе уопште, сада врше притисци. Али би свакако били мањи од садашњих, који се врше управо због тога што није ни садашња неронска Црна Гора, ни „немогућа" и паралисана Босна и Херцеговина, ни безначајна, дубоко подељена аморфна маса звана Северна Македонија.

Можда ће се, ако Трамп освоји други мандат - под условом да новембарски избори уопште буду регуларни и прихваћени, што је посебна тема за разматрање - чак и створити услови за испуњавање Панаринових нада и отворити могућност „великих споразума" или бар неформалног разумевања између данашње Велике тројке. То би свакако био и најбољи пут за стишавање глобалних тензија и декриминализацију природних интереса и вредности света изван уског круга самозване глобалне „елите".

Али, битан предуслов да би се то испунило, је да се са отпором не попусти - баш као што се није попуштало на српским просторима ни током Другог светског рата. А чак и ако „нове Јалте" у Београду не буде - врата према Истоку, који нуди много више, по много мањој цени, него империјални Запад, који се, иначе, преко тог истог Истока вековима енормно богатио - треба да остану трајно отворена.

Не ради „Јалте". Него ради Србије.

Прочитајте ОВДЕ   какав је то тежак ударац за Ангелу Меркел.

Извор: СОС