Парадокс је у томе да је Запад имао више времена да се припреми, а опет није реаговао адекватно – ни Европа, ни САД. Како је Азији пошло за руком да ескпресно савлада вирус?
Док се Запад освести
Стручњаци објашњавају да начин на који ће земља и њени грађани реаговати на пандемију зависи од културолошких фактора, врсте владавине у њој и претходних искустава.
Кину, Тајван и Сингапур је 2003. године напао САРС, док је Јужна Кореја своју лекцију научила иy епидемије вируса МЕРС 2015. Америка, са друге стране, упркос појединачним случајевима еболе и САРС-а на приобалним деловима није имала искуства са озбиљном епидемијом у скоријој историји – за Американце су епидемије биле нешто апстрактно и далеко, нешто што виде на телевизији и нешто што се догађа земљама које, једноставно, нису Америка.
Европа је почела да озбиљно схвата коронавирус тек када се отворило жариште у Италији, а тада је већ било касно.
То доказује и брзина имплементирања мера. Недавно је објављен извештај обавештајних служби у којима се наводи да је амерички председник Доналд Трамп упозорен одавно на ширење вируса, а од 20. јануара, када су САД забележиле први случај, прошла су скоро два месеца док није уведена социјална дистанца.
Сингапур је, са друге стране, увео мере чим је потврђен први случај.
Спремност Тајвана такође произилази из неких тешко научених лекција из епидемије САРС-а. Тајван је устројио посебан Централни заповедни центар за епидемије, који се може активирати како би координисао одговор у случају епидемије. Као доказ колико је Тајван желео да буде испред коронавируса, центар је активиран 20. јануара, дан пре него што је на острву потврђен први случај инфекције.
Тестирање, технологија и комуникација
Јужна Кореја, Сингапур и Хонгконг су земље које се релативно успешно боре са ширењем вируса и свима им је заједничка једна ствар – ригорозно тестирање и праћење контаката.
Јужна Кореја је у једном тренутку имала највећи број заражених изван Кине, али је ширење вируса заустављено и већ средином марта на дневном нивоу је тестирано скоро 20.000 људи.
Отворени су и центри за брзо тестирање, а врло брзо је у игру ушла и дигитална технологија за праћење – од надзорних камера, трансакција кредитним картицама, до података о локацији са смартфона – како би се надзирали потенцијални преносиоци.
Тајван је увео обавезно онлине извештавање и пријављивање за свакога и до 14 дана након ограничавања путовања. Такође је користио „дигиталну ограду“ за око 55.000 људи у кућној изолацији, при чему би се огласио аларм ако би се такве особе превише удаљиле од својих кућа. Методе техничког надзора које је користио Тајван и неке друге владе изазвале су забринутост организација за грађанска права кад је у питању приватност, али је према наводима стручњака чињеница да је овакав систем надзора ефикасан.
Сингапурска стратегија такође је подразумевала тестирање контаката заражених што је омогућило идентификовање преносилаца који нису развили симптоме болести. Сингапур зато бележи и стопу смртности од свега 0,1 одсто.
Сингапурске власте биле су врло јасне, строге и одређене у порукама које шаљу грађанима, док је, потпуно супротно, британски премијер Борис Џонсон грађанима упућивао контрадикторне поруке.
Поред тога, Британија је тестирала свега 8.200 по милиону становника, упола мање од Сингапура чија је стопа била 16.203 пацијената по милиону становника. Уз то, тестирање у Британији и даље није опција за све, и тек однедавно се поред медицинских радника тестирају и други са зачеља борбе попут полиције, ватрогасаца и затворских чувара.
Напредне демократије не толеришу мере
Једна од основних разлика између западних и азијских земаља је што се грађани ових других добровољно стављају у руке власти; конфучијанске традициције у земљама попут Кине, Јужне Кореје и Сингапура дају патерналистичкој држави више простора за наметање ауторитета, нарочито у ванредним околностима.
Чињеница је да се наруквице које су коришћене у Хонг Конгу и Јужној Кореји како би се пратили изоловани у карантину не би толерисале у Италији или Шведској. Штавише, Шведска је свој модел понашања и лежерност у имплементирању мера објашњавала чињеницом да шведски устав не дозвољава ни суспендовање грађанских права и слобода, ни забрану кретања, нити проглашење ванредног стања осим уколико земља није у рату.
Мере које су предузете у земљама попут Јапана, Јужне Кореје и Тајвана – попут карантина на крузеру Дајмонд принцес или закључавања десетина милиона људи у Вухану – не би било лако или уопште могуће извести у напредним западњачким демократијама.
Италија је својеврсна студија случаја као земља која је прва на Западу имплементирала азијски модел; 9. марта је проглашен карантин, али Италијани нису поштовали мере. Према писању Гардијана, италијанске власти гоне најмање 40.000 људи због кршења карантина уведеног да би се зауставило ширење вируса.
У Америци се већ недељама одржавају улични протести против уведених мера.
Да се изгрлимо
Важан је и културолошки елемент који у Европи подразумева физичку блискост – људи се при сусретима грле, рукују и љубе, непрекидно једни другима улазе у лични простор, док је у азијским земљама ствар другачија и иначе, не само када се препоручи социјална дистанца због вируса.
Људи су у Јапану извесно резервисанији него у Италији.
Ко да верује Сију и Киму
Откада пандемија траје, често се намеће теза да су ауторитарне владе боље опремљене да управљају пандемијом зато што имају моћ да наметну мере које би у слободном свету биле неприхватљиве, али је чињеница и да су такви режими склони заташкавању информација.
Случај Кине је већ прежвакан – режим је ућуткивао све оне који су на почетку покушавали да упозоре на ширење новог вируса, новинари и лекари су нестајали; Северна Кореја тврди да нема заражених; Лаос пријављује 19 случајева. У овим земљама је култура цензуре јака и значи да је тешко засигурно знати каква је ситуација заиста у њима.
У Вухану су, по укидању карантина, почеле да испливавају оптужбе да је стварни број преминулих сакривен и да их је било троструко више него што званичне статистике показују.
Прочитајте ОВДЕ шта су то Амери обећали Израелу.
Извор: nova. rs
