Папа Пије Дванаести (Еугенио Пачели) није одобравао „геноцид Јевреја и Срба“ у усташкој Хрватској (оној, наиме, за другог светског рата).
То – и на темељу архивских докумената из понтификата Пија Дванаести који су недавно отворени научној публици – тврди италијански историчар Давид Бидуса (65) у књизи „Мера власти: Пије Тринаест и тоталитаризми између 1922 и 1948“, првој у Италији која се користи тим документима из Ватиканског апостолског архива (донедавно: Тајног архива). Прецизирамо: њима се користи, не темељи се само на њима.
Не изненађује да се ни не спомињу Роми. Спознаја да су и Роми људи споро продире у колективни имагинаријум Запада (осим ако дају бибер егзотизма у књижевности, од Пелегриновићеве „Јеђупке“ до Меримеове „Кармен“, Игоова Есмералда је, по свом хуманом третману, ипак изузетак, као што је и Иго био изнимка). У Риму се, истина, хуманитарним радом међу месним Ромима бави готово искључиво католички волонтаријат, под покровитељством своје Цркве, али организовано тек од шездесетих година прошлог века (Опера Номади је утемељена 1963 у Јужном Тиролу, њен утемељитељ дон Бруно Николини инаугурисао је пасторал Рома на другом ватиканском концилу 1964, на Италију се проширила 1965,. националном ју је учинио председник Сарагат 1970; у Хрватској тога није било ни тада ни сада, у Партији су се ругали Маринку Груићу јер се заузимао за еманципацију Рома).
Као што је познато, Света Столица није признала наводно Независну (наводном ју је сматрао и Назор, корифеј хрватског национализма, али одбрамбеног а не агресивног). Па ни због формалног принципа да не успоставља дипломатске односе са државама које нису међународно признате, што значи и потврђене мировним уговором ако су настале у неком рату. Стога је задржала у функцији и југословенску амбасаду у Ватикану и апостолског нунција у Југославији надбискупа Етореа Фелиција (који је формално повучен у Ватикан тек 1946), а у Хрватску је послала, као апостолског делегата при Бискупским конференцијама (без акредитива за државу) митроносног свештеника Марконеа: митра да, али бискуп не, камоли надбискуп, у Католичкој цркви и те нијансе одзвањају речитом тишином.
Али, документује Бидуса, није Пију Дванаести код усташа било све негативно. Тадашњи поглавар Католичке цркве код њих је волео, „као противтежу“, то што су спроводили „борбу против абортуса, против порнографије, што су забранили масонерију, што су ратовали против комунизма“.
Комунизам је Пију Тринаестом био главни непријатељ, отприлике Антихрист, ултима ратио његових политичких деловања. Ко се борио против комунизма већ је имао олакшавајућу околност, тко је био макар социјалиста већ је био на непријатељској страни. Притом Пије Дванаести није циљао само на стаљинистички режим, на бруталну форму која је у бољшевизму превладала дефинитивно 1926-1928, да би се тридесетих година у прогањању непријатеља надметала са нацизмом (Хитлер се окрутно обрачунао са изворним нацистима у „ноћи дугих ножева“, а Стаљин са изворним бољшевицима у дугим „чисткама“, оставивши на животу од Лењиновог Политбироа само једину жену, Александру Колатај). Тај папа је отворено зазирао и од социјалиста и од Јевреја, са нескривеним „расним“ предрасудама.
Бидуса тако цитира како је надбискуп Пачели, тада још апостолски нунције у Краљевини Баварској (у склопу савезног Немачког Царства) у новембру 1918, у доба капитулације Централних сила и пада царстава, овако описао Курта Еајснера (председника прве баварске републиканске владе): „Атеиста, социјалиста, радикал, […] и поврх свега Јеврејин из Галиције, Курт Ајснер је застава, програм, живот револуције“. Ајснер је био умерени социјалдемократа, до рата либерал. Али и Јеврејин по рођењу, што му је у нунцијевом опису евидентна отежавајућа околност. Убијен је у атентату два месеца касније.
Најдалекосежнији Бидусин закључак – који се односи на све фашистичке државе (дакле и на Независну) – гласи да су тоталитаристички режими и са нацистима односно фашистима, и са комунистима на власти, али да је Католичка црква у раздобљу обухваћеном књигом, дакле у понтификатима Пија једанаест, односно Дванаест, спрам комуниста била битно нетрпељивија него спрам нациста односно фашиста (усташе су третирани као лоша деца фашиста, јер су Хрватска, те Словенија од Љубљане до хрватске границе, припадале у италијанској интересној сфери, па је Италија у Загребу инсталирала режим и одредила краља, недовољно опрезног да и заседне на мистификовани Томиславов пријесто).
Комунизам је, за тадашњу Католичку цркву, био неопростиви непријатељ, док се са фашистима и нацистима могло преговарати, вели Бидуса, након копања по документима.
Чак и кад је 1937 осудио нацистичко неопоганство и припадајући расизам, у енциклици Мит бреннендер Сорге, Пио једанаести– успут социјално знатно осетљивији од свог тадашњег кардинала државног секретара и наследника на Петровој катедри – није осуду нацизма ставио на исти ниво као и своју осуду комунизма у енциклици Дивини Редемпторис. Осуда нацизма је, пише Бидуса, „била неполитичка, тицала се структурално културалне нарави режима“. Уосталом, и св. Иван Павле Други је у авиону који га је 1987 носио у Чиле Пиночеу, кога је претходно оптужио да је диктатор, рекао новинарима да је комунизам аберантан систем, а фашизам аберација у систему. Ту је скалу вредности обрнуо тек 1998.
Католичка црква и данас, све новим и новим беатифициковањем мученика палих на страни Франлових побуњеника, не одустаје од Пачеллијеве оцене да се у Шпанији, сврставши се с Франком, Црква ставила „на браник Европе, на браник хришћанства“. Бидуса ту види и жељу да Шпанија послужи као противтежа нацистичкој поганској хегемонији међу европским фашизмима.
У аудијенцији са бискупима Берлина и Минстера Пије Једанаести је 1936 нацизму пребацио да се понаша готово као бољшевизам, те да разбија фронт против бољшевизма. Потоњи кардинал државни секретар Доменико Тардини је у септембру 1939 у једном документу оптужио Русију да дијаболично хушка западне државе на међусобни сукоб и притом задовољно трља руке (није био у криву). Тардини се разочарао у Рузвелта који у јуну 1941 није у немачком нападу на Совјетски Савез уочио прилику да се једном за свагда раскрсти са комунизмом. Рузвелт није хтео у савезништво са Немачком, па Тардини његов став види као „хладну (и неуспешну) апологију бољшевизма“.
Ипак – и Бидуса то обилато документује– у Католичкој цркви се окружење мења између 1937 и 1939, па је све више прелата који у нацизму виде не Антикриста, него и директно Сотону.
Кад је реч о Јеврејима, проблем је, сматра Бидуса, што многи у Цркви, па и Пије Дванести, виде и социјализам и комунизам као нуспродукт јеврејства, а јеврејство као трајну онтолошку претњу хришћанству. Он то илуструје и поратним ставовима, спрам Пољске, где у сложеним односима између католика и комуниста нема опозиције жестоком антисемитизму у тој нацији и након холокауста, те у опозиције Свете Столице настанку Државе Израел 1948, јер католици „не би могли не бити рањени у својим верским осећајима“ настанком јеврејске државе.
А то, онда, редимензионише и разлоге јавне тајне о истребљивању Јевреја у Немачкој, Хрватској и сличним државама. Не, Пије Дванаести није био за такво „коначно решење “ (у тридентинској миси и тада се молило Бога да се Јевреји преобрате у хришћанство, не да изумру), заиста је сматрао да јавни иступ не би помогао Јеврејима него би угрозио и католике (мучеништво за Јевреје било је изван досега побожног поимања, очито, па макар то било мучеништво за правду и против тираније).
У том контексту Бидуса разазнаје разлоге политике Католичке цркве спрам стаљинизма, нацизма, фашизма (с усташтвом), и спрам франкизма. Дебата, наравно, том књигом није затворена, него се поново отвара.
Прочитајте ОВДЕ ко се то поново обрушио на СПЦ.
Извор: euractiv/espreso. rs
