Европски стадиони на путу црвено-белих до континенталног шампиона били су крцати навијачима из Београда који су песмом и хуком са трибина “гурали“ Панчева, Робија, Миху и остале великане ка титули, а један од њих био је и чувени Зоран Тимић Тима који се присетио пута до Италије, „Баријевског финала“ и громогласног навијања у мечу који је трајао више од два сата.
- Све везано за пут смо договарали са Владимиром Цветковићем, тадашњим генералним секретаром. Требало је да се иде аутобусима и авионом, и без обзира на то што је ваздухопловни пут бржи и једноставнији, ретко ко је хтео да иде авионом, јер би то значило да ће доћи тек два сата пред утакмицу. Од Цвелета смо тражили и потпис на чек како бисмо покуповали све материјале неопходне за навијање. У тадашње време људи су били доста сумњичави према чековима, а ми смо дошли да купимо четири хиљаде ролни тоалет папира. Жена која је продавала нас је гледала сумњичаво, док на чеку није видела Цвелетов потпис и то да смо из Црвене звезде, након чега је рекла да нам верује јер је Звезда највећа и најстабилнија институција у целој Југославији - почиње причу Тима.
Чувени навијач је тада имао 27 година, што је за њега било идеално, јер је како каже био довољно стар да буде разуман и реалан, а опет довољно млад да има дозу лудила и бунтовништва.
- Пут је био и више него узбудљив, а стигли смо на дан утакмице. Град је био пун нас и Француза који су заиста били обична публика и нису хтели да улазе у нека провоцирања и навијачка надметања. Позиционирали смо се на трибини и када су играчи изашли на загревање, кренули смо да бацамо тоалет папире, иако то није био првобитни план. Међутим, слика је заиста била прелепа, деловало је да као да пада снег. Уз то смо раширили српску шеталицу која је и за европске стандарде била огромна. Навијачи Марсеја су имали шеталицу која је буквално била пет пута мања од наше.
На утакмици такве важности као што је била финална у Барију, било је тешко одржавати „ред“ на трибини.
- Нас пар искуснијих се раштркало на полувремену да објасни људима да морају да навијају целу утакмицу, без престанка. Тада је на трибини било и оних мање искусних, па смо морали да разговарамо са њима. Међутим, разумем их, утакмица је била тврда, од велике важности и људи као да нису имали снаге да навијају. Сећам се да смо цело друго полувреме форсирали песму „Напред Звездо, само напред“. Кључали смо док су трајали продужеци.
А онда је дошла пенал серија када је Панчев извео одлучујући једанаестерац и погодио.
- Тад не постоји никаква навијачка организација, никакав ред, само чиста емоција. Био сам у делиријуму, сузе су саме кренуле да ми иду на очи. Кад је Панчев погодио пенал, имао сам утисак да је трибина експлодирала, иако нисам могао да се померим првих неколико секунди, након чега је кренуло опште славље. Весеље смо наставили на паркингу где су били наши аутобуси. Било је стотинак аутобуса пуних навијача и из њих су се ориле Звездине песме, а мислим да смо ту остали бар два сата, док нисмо кренули назад за Београд - тврди Тима, сведок вероватно и најважнијег догађаја у дугој и богатој историји нашег клуба.
Шта је Бинић причао о Барију прочитајте ОВДЕ.
Извор: crvenazvezdafk. com
