Пише: Дуња Мијатовић (од 2018. комесарка за људска права Савета Европе. Претходно је била представница за слободу медија Организације за европску безбедност и сарадњу)
Широм света је умрло преко 200.000 људи позитивних на корона-вирус, више од половине тог броја у Европи. Разумљиво је што Владе предузимају оштре мере. Како се, корак по корак, рестрикције повлаче, одлучујуће постаје да неке забране не трају дуже него што налаже ванредно стање.
Типичан пример за ово је надзор грађана. Дигиталне алатке могу да помогну у сузбијању заразе, али могу бити и употребљене против нас уколико нам задиру у приватност и сузбијају могућност да учествујемо у друштвеном животу. Тај ризик је постао реалност у бројним европским земљама.
У Русији је власт посегла за камерама које препознају лица како би спровела мере карантина, али без гаранција да се та технологија не користи у друге сврхе. У Азербејџану грађани путем СМС-а морају да пријављују куда се крећу како би их полиција надзирала. У Црној Гори је власт објавила имена и адресе повратника из иностранства који би требало да су у самоизолацији.
У Пољској људи у карантину више пута дневно помоћу апликације морају да потврде где су. У супротном, реагује полиција и следи висока новчана казна. Турска је најавила сличну апликацију којом би контролисала где су особе позитивне на вирус. Лондонски Гардијан је открио да је у Великој Британији технолошке фирме користе поверљиве податке пацијената у сврхе које нису биле предвиђене.
То су тек поједини примери за тренд надгледања грађана у Европи који су тешко спојиви са стандардима заштите података.
Европски суд за људска права се додуше изјаснио да су одређена ограничења права као и прикупљање личних података могући у одређеним ванредним ситуацијама. Али Суд је нагласио да државе морају поступати одмерено и прикупљати податке за тачно дефинисане сврхе. Такође, упад у приватну сферу мора бити прекинут чим разлог више не постоји.
Ако власти не поштују ове границе, ризикују да угрозе наша права, а да при томе можда не штите боље наше здравље. Постоји могућност да изгубе подршку јавности која је неопходна за државне напоре на пољу јавног здравља.
Зато је значајно што је министарски комитет Савета Европе, у којем је заступљено свих 47 чланица, 22. априла подсетио да се државе морају борити против болести и њених последица искључиво у складу са принципима Савета Европе и обавезама које су преузеле.
Заправо једна демократија не мора да жртвује приватну сферу грађанки и грађана како би штитила здравље. Власти морају да нађу исправни баланс између ова две ствари. Морају се обавезати на низ стандарда.
Најпре, дигитална помагала морају да се стварају у складу са заштитом приватности. Морају да буду анонимна, шифрована и децентрализована, да буду Опен-Соурце тако да свако може да их унапређује и разуме. Морају да буду на располагању што већем броју људи, како у друштву не би настао дигитални јаз.
Њихова употреба мора да буде добровољна, људи морају тачно да знају на шта пристају кад користе апликације и подаци се смеју користити једино за заштиту јавног здравља у ограниченом временском периоду. Корисници морају увек имати могућност да престану са употребом, да обришу податке и да се ефикасним правним средствима боре против злоупотреба.
Друго, стриктно се морају поштовати закони за заштиту података и приватности, у складу са пресудама бројних националних судова и Европског суда за људска права.
Треће, сваки потез извршне власти мора да подлеже судској, али и парламентарној и независној контроли од стране институција које се баве поштовањем људских права. Независна регулаторна тела морају да тестирају и одобре хардвер и софтвер пре употребе.
Пандемија је реална претња која тражи ефикасну реакцију. Ипак, обавеза да се дела не сме да буде дозвола да се њушка по животима грађана. Мере присмотре које крше људска права нису демократско решење.
Свет чекају масовна отпуштања радника, планетарна вакцинација и планетарна 5Г. Прочитајте ОВДЕ све детаље.
Извор: Дојче Веле
