Јанковић је био амбасадор у Великој Британији и Ватикану, а на политичкој сцени Србије је активан од почетка деведесетих година прошлог века, најпре као члан обновљене ДС, а затим и као најближи сарадник Војислава Коштунице у ДСС. Важи за једног од највећих овдашњих интелектуалаца. Професор Јанковић је аутор више књига из историје књижевности као и култне књиге „Митови и легенде“ по којој је снимљен веома популаран серијал на ТВ Београд.
Резултат предстојећих избора, које ће бојкотовати већи део опозиције и где на бирачким местима неће бити контроле, унапред је познат. Шта ће та нова, а заправо стара власт, донети Србији у још једном мандату?
- Исход избора је известан таман колико је био у време социјалистичког самоуправљања, кад смо бивали суочени са драматичном неизвесношћу одлучивања између кандидата једне исте странке. Смешно је и тужно што се данас једина неизвесност своди на то какав ће бити распоред сиротињских мандата међу опозицијом сабијеном далеко испод десет одсто. „Нова“ власт ће иначе наставити старим путем, само са утолико више похлепе, агресије и безобзирности уколико им тренутак истине буде ближи.
Да ли се можемо надати било каквом бољитку?
- На кратак рок, никаквом - чак напротив. Очекујем да се економске последице епидемије, односно неразумног финансијског јуначења власти, осете још пре јесени. Политички, предстоји нам период ресантимана и депресије, који ће за демократску јавност бити још тежи од предизборног напредњачког беснила. Ако би се кроз искушења бојкота изродило неко кредибилно опозиционо језгро спремно на рад и одрицања, и ако власт, као што хоће, буде наставила са ароганцијом, насиљем и будалаштинама, можемо се надати да, можда већ ове зиме, почне да се осећа нова енергија, да се назире пут ка ономе што називате бољитком. Историја и здрав разум сведоче да је преокрет неминован, с тим што нико не може тачно да зна колико ћемо чекати на пословичну кап која препуни чашу, а та кап, као што обично бива, може канути и у виду неког сасвим непредвидљивог и по себи безначајног догађаја.
Да ли за Вучића постоји црвена линија очувања државе и народа, преко које не би прешао па макар изгубио власт?
- Не постоји. Чак и кад би постојала, сада је сувише касно јер из блата у које се он, са својим окружењем, заглибио нема извлачења. И кад би хтео да устукне, то више не може јер је таква цена самовлашћа: ни са ким није делио одговорност, па сада сувише опстанака зависи од њега лично.
Шта је његов план? Да влада доживотно без обзира на последице?
- Разуме се да му је идеја да буде као Ђукановић, али да би то постигао, мора обезбедити оно што Мила одржава толике године, а то је један поуздан ослонац, покровитељ којем се плаћа одређена и неизбежна цена. Вучић ће морати да се определи, и то ускоро, јер је његов садашњи положај на власти нека врста левитације. Најмањи проблем су му унутрашњи противници, јер ће после избора лако контролисати купљену опозицију.
Како оцењујете одлуку већег дела опозиције да бојкотује изборе?
- Будући потпуно свестан цене и ризика, убеђен сам да је бојкот једино исправна одлука. Из искуства оног некадашњег, правог ДСС-а знам шта значи годинама одржавати у животу ванпарламентарну странку, пуком вером и трудом, а без средстава и под суровим притисцима, али знам и колико вреди кад се одоли искушењима. Онима који не буду учествовали на овим изборима стварно неће бити лако, али ко издржи верујем да ће му се исплатити. Уз мало среће, могла би се искристалисати и нова личност, која би - а то је у Србији неопходно - персонализовала алтернативу Вучићу, а била неоптерећена предрасудама јавности. Онај део опозиције који преживи биће прекаљен и очврснут, уливаће поверење и моћи ће да погледа у очи изневереном бирачу који тражи за шта би се ухватио. Ту негде би могла да се формира кичма будуће демократске Србије.
ЕУ и САД од Вучића већ дуже време очекују да испуни неколико њима важних захтева: да с Косовом потпише међудржавни споразум и дозволи пријем у УН, да изврши промене Устава Србије, да се дистанцира од Москве и Пекинга, да разреши убиство браће Битићи... Шта се од свега тога може очекивати после избора?
- ЕУ и САД немају исту концепцију решења, али и једни и други сматрају неопходним пријем Косова у УН, а то је управо оно што ми по сваку цену треба да избегнемо. Од свих препрека које очекују Вучића, а набројане су у вашем питању, једна је битна и заправо сажима све друге: то је потписивање такозваног међусобно обавезујућег споразума. Нашој јавности ће то бити представљено као безначајан уступак, јер међудржавног признања и размене амбасадора неће бити, али ће Косово и Метохија за Србију бити не само „де факто“ већ и „де јуре“ изгубљени, једном заувек. Није искључено да север Косова добије мало више аутономије, а евентуална размена територија може бити само на нашу штету, јер је Врањска долина за нашу земљу исто што и плућна артерија за људски организам.
Колико ће одлуке те назови нове власти бити легитимне кад ће изборе бојкотовати опозиција и добар део гласачког тела? Легитимитет сигурно не могу да дају странке којима је СНС скупљао потписе?
- Свако раздвајање жита од кукоља - а то је управо оно што се маја и јуна 2020. дешава са српском опозицијом - благотворно је и мора донети плода. Ако за тренутак скинемо рукавице доброг тона, можемо рећи да од оних које се изјашњавају као опозиција (ту Шешељеве и не рачунам), на изборе излазе само мучени професионализовани политичари, који не би знали шта ће са собом у животу ако нису посланици, неколико уцењених Удбиних клијената, групица преко мере амбициозних невежа који су залутали у политику, неки који су се задовољили малим парама и још по неко ко попут муве без главе зунзара по опозиционој сцени.
Нису се баш истакли неким новим идејама...
- Ту нема ни принципа, ни идеје, нити било какве смислене стратегије. Правде ради, постоји и неколико изузетака, у основи исправних и добронамерних људи, који (будући тога вероватно и сами свесни), попуштају кад се нађу између чекића и наковња. За њих је једино штета, а све оно друго пада - као што је давно речено - јер је било паду склоно, а боље од тога и не заслужује. Коме такви могу дати, и какав то, легитимитет?
По питању Косова јасно је да Западу није проблем Вучић, али се од њега очекује да спречи да Русија и Кина не блокирају пријем Косова у УН. Да ли ће Путину и Си Ђинпингу бити пречи интереси Вучића или Србије, или и ће и они искористити Косово за остварење неких својих интереса?
- То су питања из домена високе светске политике, за каква су надлежни специјализовани институти, такозвани тинк-тенкови или дискутанти уз пиво пред сеоским продавницама. Колико ја видим, НАТО је узео под своје све у региону сем нас и Републике Српске, а Русија, и Кина још мање од ње, не могу ништа до да нас користе као неку врсту монете за поткусуривање. Верујем да ће наставити да блокирају улазак Косова у УН све док то не постане жетон за улог у некој другој, њима исплативијој игри.
Како год да окренете Вучић је у овом тренутку миљеник и Истока и Запада. Али, и Тантал је био миљеник богова…
- Тантал је истинску наклоност богова злоупотребио на начин стравичан у митским размерама. Вучић у светским размерама не ужива ничију истинску наклоност нити има формат да било шта злоупотреби. Он је данас као чеп који плута на немирној површини док га вода не натопи толико да сам потоне у муљ на дну.
Гренел и Лајчак су веома заинтересовани да се све реши у наредних неколико месеци. Ближе се и избори у Америци…
- Решење косовског проблема сигурно би помогло Трамповој предизборној кампањи, али то и не би био неки битан допринос, а нема више времена да се читава операција у пропагандном смислу довољно ефектно изведе. Та околност, узета заједно са евидентном неслогом међу самим Албанцима, и поврх тога несумњивом неусклађеношћу приступа ЕУ и САД, чини вероватним да ће се тренутно стање наставити још неко време. Ако у Америци на јесен демократе не замене Трампа, замрзнути конфликт би могао опстати доста дуго.
Да ли у Србији постоје политичке снаге и националне институције које би могле да спрече Вучића да се одрекне Косова и Метохије? Да ли их видите у САНУ, СПЦ, Универзитету, Скупштини, опозицији...?
- Крајње је време да се разуме како САНУ и Универзитет сачињавају појединци, чак по правилу снажне индивидуалности, од којих свака има своја уверења и схватања, те да их не треба непрестано прозивати да се као целине политички изјашњавају. Лично ипак верујем да постоје тренуци великих, крајњих националних криза када би и те установе морале да заузму јединствен и чврст став, а одрицање од Косова (под чиме подразумевам потписивање тзв. међусобно обавезујућег споразума) мислим да је таква прилика. Од Скупшине овакве каква је не треба очекивати баш ништа у смислу отпора извршној власти, али би Црква бар на том редуту морала да се коначно дистанцира од носиоца Ордена Светог Саве првог степена.
Какав ће бити став СПС-а? Дачић се истакао лобирањем да поједине земље пониште признање независности Косова.
- СПС нема идеологију, а за стање на Косову сноси историјску одговорност. То је данас интересна група, која се одржава на илузији руске подршке и реалитету Бајатовићевих пара. Све друго су представе „за галерију“ и маневри да се глава одржи над површином воде, у шта спада и Дачићево тобоже дипломатско петљање. Једини став који СПС већ 20 година има јесте грчевит напор да се, на било који начин и без обзира уз чије скуте, политички преживи.
Како ће народ реаговати?
- Народ може да реагује само ако постоји каква-таква организована снага која ће га покренути. Ако тога не буде, наставиће се потиштеност, безвољност и кукавна нада у нових 100 евра из господареве руке.
Да ли ће Вучића, шта год одлучио, Косово коштати политичке каријере? На који начин би Вучић могао да политички преживи Косово? То сигурно неће бити ни стање “замрзнутог конфликта”.
-„Замрзнути конфликт“ и јесте оно што га већ осам година одржава, па ако хоћемо и учвршћује, на власти. За њега нема боље вести од одлагања и застоја у преговорима. Не заборавимо ни моћну пропагандну машину коју је систематски изграђивао и која ће учинити све да горку истину замагли и префарба у ружичасто. Али упркос свему, потписивање споразума са Приштином он ће - као Милошевић бомбардовање - политички за неко време вероватно преживети, али ће бити смртно рањен.
Шта је у овом тренутку Србији већи проблем - Косово или то што у држави нема владавине права, слободе медија, политичких слобода...
- Да је држава оно што би могла и што би требало да буде, кад би дакле поседовала све то што набрајате, и када не би била толико дубоко прожета криминалом, ни Косово јој не би било тако просто отети.
Свако мало европски посланици и угледне међународне организације упозоравају да Србија више није демократска држава и да је далеко од пута ка ЕУ. Којим путем је кренула ова власт на челу с Вучићем, Брнабићком, Дачићем...?
- Пре свега другог, ова власт је преокупирана бројањем гласова и начинима да их што више нагомила. Стратешка опредељења су ту у далекој позадини. Упркос разочарањима, па и понижењима, која годинама доживљавамо од ЕУ - почев од подршке одвајању Црне Горе, преко признања Косова до недавне рестрикције извоза медицинске опреме у време епидемије - литанија о европском путу не престаје. Та наивна вера важи подједнако за власт и опозицију, која се нада да ће нешто постићи ако се Бриселу жали на неправде које јој Вучић наноси у изборној кампањи. Сећа ли се још ико избора у Албанији јуна прошле године, где је опозиција бојкотом учинила да излазност буде 21 одсто, и шта се догодило?
Европа се понела прилично незаинтересовано?
- Вук је појео магарца, сву власт су мирно приграбили социјалисти, а Европа је издала једно али баш намргођено саопштење. Хоћу да кажем да се не треба уздати у било чију подршку споља, јер бојкот избора има смисла и изгледа да у неком крајњем исходу успе само у мери у којој његови носиоци имају решености, способности и снаге. И стало ми је да сасвим јасно додам: дубоки отпор према чланству у Европској унији нимало не умањује поштовање за европску културу и свест о законитој припадности тој традицији.
А којим путем ће народ? Све је веће сиромаштво, посла нема, плате бедне, наталитет пада, нарко-дилери и навијачи су постали јачи од закона, прогањају се мислећи и цивилизовани људи, млади и образовани беже преко границе…
- Нација је у сваком погледу на силазном путу, ту не може бити сумње, а основни разлог је непостојање иоле уређене државе. Није велика мудрост рећи да је, само захваљујући томе, напредњачка власт могла да опогани све чега се дотакла. Како ја видим ствар, и од привредне пропасти, од корупције и лажи, од криминала и од разорених институција, горе је што ова власт подмукло и свесно (само један пример - Пинк) трује душе, квари људе и обезвређује сваки ваљан порив.
Нема сумње да је нација у великом проблему?
- Ту постоји још нешто друго, важније - подозрење да се с нама као с народом дешава нешто чудно. Да ли је могуће да је 100 евра напојнице захвално зграбило скоро шест милиона пунолетних српских држављана, укључујући расејање, двапут више него што их гласа на изборима? Да ли је могуће да људи не схватају да им је Вучић узео неком хиљаду, неком две, а неком пет хиљада евра, а да им сада даје по стотку? Да ли је могуће да ико са грамом разума у глави може поверовати да је СНС пред изборе тек четврти по заступљености у медијима? Да ли је могуће да лудачки призор обраћања пуној соби телевизора не изазове бар трачак сумње код људи који сутра треба да одлуче хоће ли у рукама тог човека оставити своју судбину још четири године? Ако је све то могуће, нама и као нацији и као држави потребни су јаки лекови - закључио је Владета Јанковић.
Прочитајте ОВДЕ где се догодио незапамћен инцидент.
Извор: direktno. rs
